‘Ali nije samo šah bio ono što me on učio. Prvi put u mom životu otišao sam i u operu, takođe s njim. Sjećam se da je to bila Karmen, a zatim smo išli da gledamo operu Lakme. Zadržao sam ljubav prema operi do danas, i sada imam veliku kolekciju opera. I u ovome Vladimir Grigorijevič je imao udjela… Po njegovom insistiranju, takođe sam pročitao Mark Tvenovog Princa i prosjaka, i mnogo sam se mučio i patio nekoliko dana, kada je princ ponovo morao da se pretvori u prosjaka. Takođe, po njegovom insistiranju pridružio sam se klizalištu, budući da sam bio prilično dobar klizač dok sam bio mlad, ali onda je počeo šah, i ta strast, naravno, pretegnula je sve ostalo. Na prvom treningu, s tuđim klizaljkama, pao sam i izgubio svijest, i ležao tamo dosta vremena; kada sam se probudio, trener me gledao sa toliko žaljenja, kao da mi je htio da kaže: idi i bavi se svojim šahom.’
‘U to vrijeme je učinio još jednu ogromnu stvar za mene. Zahvaljujući Zak-u i Levenfish-u, koji su kasnih 40-ih radili u Sportskom komitetu, počeo sam da primam stipendiju. Materijalno je to mnogo značilo mojoj porodici i omogućilo nam da malo lakše dišemo. Samo zbog ovoga sam mu neizmjerno zahvalan, i sada pomažem njegovoj porodici. Zak je mnogo toga usvojio od Romanovskog, koji je bio njegov idol. Ja sam lično upoznao Romanovskog kao dječak i malo ga poznavao. On je ostavio veliki utisak na Zaka, jer je bio tipični idealista. Bezgranično je volio šah, imao je osećaj žrtvovanja, sve za šah, pravi fanatik šaha. I bio je vrsta poluintelektualca, za razliku, na primer, od Levenfiša ili Bogatirčuka. Duševno je Zak takođe bio više poluintelektualac i na neki način pravi Sovjet.’
‘Čini mi se da nije bio dobar pedagog. U Rigi 1951. godine obojica smo igrali u četvrtfinalu prvenstva SSSR-a i kao i obično, dijelili smo istu hotelsku sobu. Štedio sam na hrani i na kraju, nakon što sam uštedio 14 čokolada, dao sam ih njemu: ‘Ovo su za tebe, Vladimir Grigoryevič – za tvoje djevojčice, tvoje ćerke.’ Ali on nije htio da ih uzme. Rekao je: „Ne, to su tvoje, ipak ti voliš slatkiše.“ Bio sam jako uvrijeđen. Pa makar je mogao da uzme bar nekoliko, pa da mi vrati ostatak, ali ne sve…’
‘Tamo u Rigi smo zajedno otišli da gledamo film Poslednja runda, gdje na kraju bokser nokautira svog trenera. Vladimir Grigoryevič je čak izašao iz sale i rekao dirnut: ‘Jednog dana ćeš me ti tako nokautirati.’ Vrlo brzo se mogao da uvrijedi. Jednom sam održao predavanje u Centralnom klubu 1960. godine, kada sam već radio sa Bondarevskim. Bilo je nešto u predavanju što mu se nije svidelo, i posle je prišao i rekao mi: ‘Ti si nitkov!’ A za njega da to kaže, možda je bilo teže nego meni da to čujem. Vladimir Grigoryevič je imao težak karakter, možda zato što mu je život bio težak. Sjećam se – to je već bilo mnogo kasnije – bio sam kod njega na dači, u Uškovu, kada smo sjedili zajedno čitavu veče sa bocom konjaka i on mi je pričao o svom životu, svom teškom životu. Generalno, kako sam stariji postao, počeo sam ga više cijeniti. Kada sam beznadežno gubio svoj meč protiv Karpova 1974. godine, a Bondarevski je već dobro razumio situaciju, Vladimir Grigorjevič me je nazvao i rekao: ‘Znaš, Borja, imam jednu varijantu, hajde da je pogledamo zajedno.’ Bilo je veoma dirljivo.’
Viktor Korčnoj je imao 14 godina kada je došao pod nadzor Zaka. Reč „nadzor“ ne prenosi u potpunosti čitav spektar odnosa, šahovskih i ljudskih, između trenera i njegovog učenika.
Kako je Korčnoj objasnio: „Odrastao sam bez oca, koji je poginuo na frontu, i na mnoge načine Zak ga je zamijenio. Odlazio sam kod njega kući, gdje me je njegova porodica lijepo primala, i on me oblikovao kao osobu. Možda bi se mogao nazvati leningradskim intelektualcem, i usvojio sam njegove manire; na primjer, čak i sada mi je teško da prođem pored nekoga koga poznajem, a da ne podignem šešir. To sam dobio od njega; možda je to samo manja osobina, ali ipak. „Da li je on bio i moj šahovski učitelj? Samo u određenom smislu i do određenog nivoa. Igrao je neku ulogu u mom izboru otvaranja, Grinfeldove odbrane i Otvorene varijante Španske partije, ali zapravo sam sebe učio, iako ne smatram sebe tako samoukim kao što su Karpov ili Ivančuk. Na višem nivou mi više nije mogao dati ništa. Zapravo, nije ni trebalo da cilja na taj nivo, iako nisam siguran da li je on to sam shvatio. Bio je ambiciozan za svoje učenike i bio je zadovoljan kada su uspješni. Koga je više volio, mene ili Spaskog, ne znam. Vjerovatno Spaskog, jer je došao kod njega kada je bio vrlo mlad. I bio je veoma uznemiren kada ga je Spaski napustio zbog Toluša, veoma uznemiren. Kasnije sam, usput, i sam zažalio što nisam prešao kod Toluša, jer je značajno obogatio Spaskog kao igrača i mnogo ga naučio.“
‘Ne mislim da je Zak bio težak čovjek. Prije bih rekao da je bio čvrst u svojim principima, i ne vidim ništa loše u tome. To što mi je poslao knjigu o lenjingradskom šahu bez ikakvog pomena mog imena, smatram početkom njegove bolesti. Možda je baš taj čin, da me isključi sa svog spiska ljudi, sa spiska lenjingradskih igrača, postao jedan od uzroka njegove senilnosti. Pisao mi je rekavši da je takva knjiga bolja nego nikakva, ali sam mu odgovorio da je bolje da nema knjige nego da se laže. Nakon toga nismo više imali nikakav kontakt.’
Dogodilo se da je Vladimir Grigorijevič odigrao odlučujuću ulogu i u mom izboru životnog puta. Kada sam, nakon završetka škole, bio suočen sa pitanjem gdje da nastavim svoje studije, rekao je: ‘Šta misliš o Geografskom fakultetu na Univerzitetu? Prvo, to je lak kurs, i imaćeš dovoljno vremena za šah, a osim toga, prodekan tamo je veliki ljubitelj šaha. A ako ti se stvarno ne svidi, uvijek možeš preći na neki drugi fakultet.’ Moja sudbina je bila odlučena, i iako sam kasnije razmišljao da li da krenem u nekom drugom pravcu, pet godina je prošlo nekako neprimjetno, i diplomirao sam na Geografskom fakultetu sa specijalizacijom u Ekonomskoj geografiji kapitalističkih zemalja. Početkom sedamdesetih, kada sam već prešao na Zapad, pročitao sam u šahovskoj enciklopediji, objavljenoj u Engleskoj, da Sosonko praktično koristi teoretsko znanje koje je stekao na Univerzitetu.
‘Nakon što sam upisao fakultet i više nisam imao formalne kontakte sa Pionirskim dvorcem, povremeno bih, šetajući Nevskim prospektom, svratio u šahovski klub. Ali zaista sam upoznao Vladimira Grigorijeviča tek kada sam i sam počeo da radim tamo kao trener. Tada smo se viđali skoro svaki dan tokom prilično dugog perioda, sve do vremena kada sam napustio zemlju. Vladimir Grigorijevič Zak je rođen 11. februara 1913. godine u jevrejskoj porodici u gradu Berdičevu u Ukrajini. Dvadesetih godina porodica se preselila u Lenjingrad. Vulf je postao Vladimir, i njegovo jevrejsko porijeklo se nekako istopilo i nestalo u daljini, sve dok ga na to kasnih četrdesetih godina nije podsjetila sama država. Ali, po kulturi i obrazovanju, on je, naravno, bio Rus.’
(Nastaviće se)