A naš prijatelj već je šaputao: “Odugovlači! Dobro smišljeno! Ali u to ne ulaziti! Forsirati izmenu, bezuslovno izmenu, tako ćemo doći do remija i ni gospod Bog mu neće pomoći.“
Mak Konor posluša. U narednim potezima između Čentovića i našeg prijatelja — mi drugi odavno smo postali obični statisti — otpoče jedno nama nerazumljivo nadigravanje. Posle sedmog poteza otprilike, Čentović, pošto je poduže razmišljao, podiže pogled i objavi: »,Remi.“
Jedan trenutak vladala je apsolutna tišina. Odjednom se čuo šum talasa i muzika s radija iz salona, raspoznavao se svaki korak na palubi i tiho, fino hujanje vetra kroz sastavke na prozorima. Niko nije disao, sve je to došlo i suviše iznenadno i svi smo još bili gotovo uplašeni neverovatnom činjenicom da je taj nepoznati čovek u jednoj bezmalo izgubljenoj partiji nametnuo svetskom prvaku svoju volju.
Mak Konor spusti leđa na naslon, sa usana mu se ote uzdržavani uzdah, jedno čujno i srećno „Ah!“. Ja sam posmatrao Čentovića. Još dok su se vukli poslednji potezi, učinilo mi se da je pobledeo. Ali umeo je da se savlada. Sačuvao je svoju prividno ravnodušnu ukočenost i dok je mirnom rukom uklanjao figure s table, nehajno je upitao: „Žele li gospoda i treću partiju?“
Postavio je pitanje bez ikakve emocije, čisto poslovno. Ali ono čudno u tome bilo je što pri tom nije pogledao Mak Konora, nego je oči oštro i direktno podigao prema našem spasiocu. Kao što konj poznaje novog, boljeg jahača po njegovom čvrstom stavu u sedlu, tako je i on u poslednjim potezima morao shvatiti ko je njegov istinski, njegov pravi protivnik. Mi smo nesvesno sledili njegov pogled i napeto okrenuli oči ka strancu. Ali pre nego što je ovaj mogao da razmisli, a pogotovu da odgovori, Mak Konor mu je u svom taštom uzbuđenju već trijumfalno doviknuo: „Razume se! Ali sad morate vi sami igrati protiv njega! Vi sami protiv Čentovića!“
Tad se, međutim, dogodi nešto sasvim nepredviđeno. Stranac koji je, začudo, i dalje napregnuto zurio u već gotovo praznu šahovsku tablu, uplašeno poskoči osetivši na sebi sve naše poglede i oduševljenje s kojim mu se Mak Konor obratio. Na njegovom licu javi se zbunjenost. „Ni u kom slučaju, gospodo“, mucao je vidno uzbuđen. „,To je sasvim isključeno… ja uopšte ne dolazim u obzir… nisam sedeo za šahovskom tablom celih dvadeset, ne, dvadeset pet godina… i tek sad vidim koliko sam se neprilično poneo što sam se bez vašeg dopuštenja umešao u vašu igru… Molim vas, oprostite mi moju nametljivost… neću vam dalje smestati.“
I pre no što smo uspeli da se snađemo, on se već okrenuo i napustio sobu. „Ali to je potpuno nemoguće!“ grmeo je temperamentni Mak Konor, udarajući pesnicom o sto. ,“Potpuno je isključeno da taj čovek dvadeset pet godina nije igrao šah! Pa, on je svako vučenje, svaku kontrapoentu izračunavao na pet-šest poteza unapred. To se ne može improvizovati. To je potpuno isključeno — zar ne?“
Poslednje pitanje Mak Konor je nesvesno uputio Čentoviću. Ali svetski prvak je sačuvao nepokolebljivu hladnoću. »Ja o tome ne mogu dati nikakav sud. U svakom slučaju, gospodin je igrao malo neobično i zanimljivo; zato sam mu i dao šansu.“ Nemarno ustajući, on dodade na svoj trezveni način: »Ako gospodin ili gospoda budu želeli da sutra odigraju još jednu partiju, ja od tri sata nadalje stojim na raspolaganju.“
Nismo mogli da suzbijemo laki osmeh. Svako od nas je znao da Čentović našem nepoznatom pomagaču ni u kom slučaju nije velikodušno ostavio još jednu šansu; njegova primedba nije bila drugo do naivni izgovor da se maskira sopstveni neuspeh. Utoliko je više rasla naša želja da tu nepokolebljivu nadmenost vidimo skrušeno poraženu. Nas, miroljubive, opuštene putnike odjednom je obuzela divlja, tašta borbenost, jer pomisao da bi svetskom prvaku palmova grančica mogla biti oduzeta baš na našem brodu, usred okeana — o tom rekordu bi telegrafske službe munjevito obavestile ceo svet! — delovala je na nas fascinantno i krajnje izazovno. Tome se pridružila još i draž misterije, proizašla iz neočekivane intervencije našeg spasioca baš u kritičnom trenutku, i kontrast između njegove gotovo plašljive skromnosti, s jedne strane, i gvozdene profesionalčeve samosvesti, s druge.
Ko je bio taj nepoznati? Da li je to slučaj izvukao na svetlost dana jednog još neotkrivenog šahovskog genija? Ili nam je neki čuveni šahista iz nedokučivog razloga prećutao svoje ime? Krajnje uzbuđeni, pretresali smo sve te mogućnosti; čak i najsmelije hipoteze činile su nam se nedovoljno smele a da bismo strančev zagonetni strah i iznenađujuće priznanje povezali sa njegovim neporecivim šahovskim umećem. Ali u jednom pogledu svi smo bili složni: da se ni u kom slučaju ne odreknemo prizora koji nam može pružiti nova borba.
Odlučili smo da pokušamo sve kako bi naš pomagač sutradan zaigrao partiju protiv Čentovića; materijalni rizik preuzeo je Mak Konor. Kako smo u međuvremenu od stjuarda saznali da je neznanac austrijski građanin, meni je, kao njegovom sunarodniku, dato u zadatak da mu prenesem našu molbu, Nije mi trebalo mnogo vremena da na palubi pronadem gospodina koji nam je onako brzo pobegao. Ležao je u svojoj ležaljci i čitao.
(Nastaviće se)