EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Prve nedjelje decembra, Jules Arnou de Riviere dobio je obavještenje od Andersena da uskoro namjerava biti u Parizu. Neugodna pariska zima stigla je da sruši Paula u krevet, a oporavljao se polako.
Ljekari su preporučili pijavice za Paula, i nekoliko puta su ih primjenili, poboljšavajući njegovo zdravstveno stanje.
— Koliko krvi su mi isisale? — upita jednom Pol, ležeći u krevetu i gledajući se u ogledalu, na svoje malo, smršano lice.
— Tri ili četiri pinti! — namršteno odgovori Edž. (tj oko 1,5 litra krvi)
— Skoro sve što sam imao! — tužno reče Pol. — Sada ću morati razmišljati o obnavljanju zaliha!
Ustao je s kreveta i skoro pao. Edž je stigao da ga uhvati i podigne na rukama.
— Vrlo ste lagani, gospodine Morfi, — reče iznenađeno. — Hraniću vas kao da ste na prodaju!
— Probajte, — ravnodušno reče Pol.
Bolest i „Stauntonova afera“, činilo se, u njemu su probudili odvratnost prema šahu. Počevši se kretati, zaobilazio je kafe „De la Režans“, a Edž nije mogao nagovoriti Paula da uđe tamo. Odbijao je sve pozive koji bi ga mogli natjerati da igra šah.
Kada je Edž donio vijest da je Andersen napustio Breslau, Polovo lice odmah postade ozbiljno.
— Počinje povratak mog šahovskog zanosa, — reče on razmišljajući. — Dajte mi šahovsku tablu, Edže, pokazaću vam neke partije Andersena.
I s uobičajenom svojom nepogrešivošću, Pol je počeo pokazivati, po pamćenju, desetine partija Adolfa Andersena.
Uveče je Pol rano otišao na spavanje, a u deset sati ujutro, Edž koji je došao da ga posjeti, zatekao je tamo ranog jutarnjeg gosta – gospodina Adolfa Andersena lično.
Andersen je tada imao malo manje od pedeset godina. Rođak i kolega Harvica, on mu nije ni izdaleka ličio, ni unutra, ni spolja. Harvic, nizak, žutog lica i naboran, izgledao je kao čovjek bez starosti, moglo mu se podjednako dati bilo četrdeset ili šezdeset godina.
Andersen, s druge strane, bio je krupan Njemac s krupnom ćelavom glavom i sigurnim pokretima. Ćelava glava činila ga je starijim, djelovao je starije od svojih četrdeset osam godina.
Vidjevši da Pol nije dobro, Andersen se strašno uznemirio. Imao je samo dvije nedjelje odmora, proklinjao je svoju sudbinu koja mu je još više skratila ovaj kratki period. Odmah je izjavio da neće sjesti za tablu dok Pol potpuno ne povrati snagu. I Pol i Andersen jednako su mrzili jednu partiju na dan, pa su se dogovorili o uslovima meča bukvalno za pola minuta. S obzirom na Andersenov brzi povratak, odlučeno je da igraju meč od trinaest partija, tj. do sedam poena, bez računanja remija.
Nakon toga, Andersen se povukao, a Edž ga je odveo da razgleda grad, budući da se Andersen prvi put našao u Parizu. Naravno, posjetili su i kafe „De la Režans“ gdje su zatekli Harvica. Harvic je već stigao da raširi glas da je tokom godina života u Breslau-u navodno imao veliku prednost u partijama nad Andersenom. Andersen je to znao. Videći Harvica izdaleka, povikao je da čuje čitav kafe:
— Hej, Danni! Dođi ovamo, nitkove! Šta to ovdje pričaš?-
— Ništa ja ne pričam, Adi! — dostojanstveno uzvrati Harvic.
— A ko tvrdi da me je mlatio? Sjedi odmah za tablu i pokaži šta znaš u ovoj partiji!-
Prema riječima svjedoka događaja, Andersen je očigledno bio jači od Harvica, a kasnije, kada je Andersen napuštao Pariz, navijači su mu srdačno čestitali na pobjedi nad Harvicem.
— Nema razloga za čuđenje, — odgovorio je Andersen. — Pol Morfi je jedinstven na svijetu, dok gospode poput Daniela Harvica ima koliko hoćeš.-
Na dan dolaska Andersena, Pol je rekao svom ljekaru da mora biti potpuno zdrav do ponedjeljka, ali doktor je odbio dati garancije. Radi štednje snage bolesnika, odlučeno je da se čitav meč igra u hotelu „Bretel“, u Polovoj sobi.
Publika nije bila dozvoljena, a pravom ulaska koristila se samo mala grupa odabranih. Međutim, demonstracija partija trebala se odvijati u kafeu „De la Režans”, gdje bi potezi bili dostavljeni putem zatvorenih koverti, jer gospodin Bell još nije uspio da izmisli svoj čudesni telefon.
U subotu je Daniel Harvic održavao simultanku naslijepo u kafeu „De la Režans“. Zavist prema Polu Morfiju ga je izjedala, pa je objavio da će takođe igrati protiv osam protivnika kao i Pol. Međutim, za razliku od Pola, prisustvovati simultanci mogla su samo lica koja su uplatila pet franaka u korist izvođača simultanke. Harvic je planirao da počne simultanku u sedam sati uveče.
Edž i drugi su mu savjetovali da pomjeri početak kako ne bi produžio simultanku, ali Harvic je nadmeno odgovorio da su mu 4-5 sati sasvim dovoljni, da je to višestruko provjerena stvar. On je počeo kad je htio… i završio simultanku u zoru.
Sastav učesnika simulanke naslijepo Harvica bio je neuporedivo slabiji od onog koji je igrao protiv Pola. U obe simultanke učestvovao je samo Preti, ali tamo je bio najslabiji, dok je ovdje bio nesumnjivo najjači od svih učesnika. Neki od njih su pripadali „igračima sa forom“, odnosno, u uobičajenim okolnostima, primali su konja ili topa fore.
Zanimljivo je da, vodeći šahovsku rubriku u časopisu „Monde illustré“, Harvic ne samo da nije nijednu od partija ove simultanke štapmpao u njemu, već je zabranio bilo kome da ih štampa.
(Nastaviće se)