EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Vrijeme se pokvarilo; zamorna londonska kiša je pljuštala, osjećalo se kao da prodire kroz kožu. Pol je imao jako curenje iz nosa i glavobolju. Ušavši u dvoranu St. George’s Club-a, Pol je potražio gospodina Toma Hamptona, sekretara, i predstavio mu se. Zbunjen na trenutak, Hempton je glasno predstavio Pola drugima. Uljudno je dočekan, ali bez mnogo radoznalosti. Pol je predstavljen kao prvak Sjedinjenih Država, što nije zvučalo previše.
„Da li ste prvi put u Evropi, gospodine Morfi?“
„Po prvi put, gospodine Hempton, i nadam se da ću mi biti jako zanimljivo. A sada, možda, mi možete ponuditi partnera za slobodnu partiju?“
***********
S obzirom da je prva serija partija protiv Barnesa završena neriješenim rezultatom 4-4, dogovorili su se da igraju drugu, od osamnaest partija.
Meč je počeo sutradan. Pol se osjećao mnogo bolje, curenje nosa mu je prestalo i počeo se navikavati na englesku klimu. Odmah je počeo pobjeđivati partiju po partiju i meč je završio ubjedljivim rezultatom 15:3. Barnes je bio gotov.
Gospodin Tomas Hempton je prilično kiselo čestitao Polu na pobjedi i ponudio mu novog protivnika – londonskog majstora Bodena.
„Imajte na umu, gospodine Morfi – rekao je tajanstveno, – da je Boden sada jedan od najjačih šahista svijeta. Gospodin Johann Levental počinje stariti, nije uopšte sigurno da trenutno igra jače od Bodena…“
„Dobro – tiho je rekao Pol. – A kakvi su finansijski uslovi gospodina Bodena?“
„Nema nikakvih uslova. Gospodin Boden je imućan čovjek, postavio je samo jedan uslov -da igra po jednu partiju uveče.“
„Još bolje! – veselo je rekao Pol. – To će biti pravi šah!“
Boden, krupan čovek s crnom bradom, dočekao je Pola suvo, bez topline. Nije želio da igra, pristao je na nagovaranje gospodina Hemptona jednostavno iz londonskog sportskog patriotizma. Ipak, u pobjedu nije sumnjao, o čemu je izjavio sportskim novinarima. Boden je takođe zahtjevao da se igra bez gledalaca, u zatvorenom prostoru, uz samo jednog sudiju.
Pol je ljubazno pristao na sve uslove londonskog majstora. Trebalo mu je da igra, a mogao je igrati pod bilo kojim uslovima. Za jednu nedjelju, on je porazio Bodena strašnim rezultatom 5:1.
To je bilo nečuveno. George Walker na stranicama svojih novina priznao je da bi nazvao lažovom svakoga ko bi tvrdio da se Boden može pobjediti takvim rezultatom.
Sam Boden je bio nezadovoljan time što se rezultat meča pojavio u štampi: tvrdio je da je meč bio nezvaničan upravo zato što se igrao bez publike, i da zbog toga rezultat nije trebalo objaviti. On je optuživao Pola za to, i odnosi između njih su zauvjek ostali hladni.
Međutim, Pol nije bio kriv za to što se rezultat meča probio u štampu. Za slobodan dan, igrao je slobodne partije u St. George klubu, kada mu je prišao dugonogi Fred Edž, poznat Polu sa njujorškog kongresa.
Laskajući Edž je nagovorio Pola da njega, Freda Edža (Edge-a), angažuje kao ličnog sekretara bez nadoknade tokom čitavog vremena Polovog boravka u Evropi.
Edž je kao novinar osjetio da može profitirati preko prekomorskog gosta. Pol nije imao odlučnost da odbije Edž-ovo nagovaranje. Pozvao ga je da bude sekretar – i postavio temelj za niz nevolja u budućnosti.
Očigledno, upravo su preko Edža rezultat meča Morphy-Boden dospio je u londonsku štampu.
Rezultat je bio toliko impresivan da su sve novine počele govoriti o Polu.
Čak je i mrzovoljni Times snishodljivo hvalio „energične igre mladog Amerikanca“.
-Nastaviće se-