Maestralna Netfliksova serija „The Queen’s Gambit“ osvojila je srca i umove gledaoca širom sveta, a zbog lika i dela fiktivne junakinje šaha Elizabet Harmon, popularnost ove igre je primetno skočila, dok se jedno ime iz realnog sveta šaha usko povezuje s njenim…
Elizabet Harmon iz serije „The Queen’s Gambit“, koju tumači glumica Anja Tejlor Džoj, je „čudo od deteta“ koje još u detinjstvu savladava jednu od najkompleksnijih i zahtevnijih igara na svetu – šah.
Međutim, njen uspeh na tom polju biva često zamračen privatnim problemima i „ludilom“ od kojeg nekad ne može da se otrgne.
Ova mini serija na Netfliksovoj platformi je ubrzo po objavljivanju počela da obarda rekorde gledanosti, a pozitivne kritike pristižu kako od gledaoca i stručnjaka iz sveta televizije i filma, tako i od svetske šahovske zajednice koja je impresionirana verodostojnošću i načinom na koji je priča snimljena kada je igra u pitanju.
Ali, Elizabet Harmon nije klasični heroj i protagonista – ona ima problem u vezi sa alkoholom i drogama, često ne ume da kontroliše svoje emocije, a uprkos pobedama i uspesima, zbog svog ponašanja nije neko ko lako postaje miljenik publike.
Oni koji su gledali (a one koji nisu upozoravamo da slede delimični spojleri serije), znaju da Bet na kraju uspeva da bude prva Amerikanka koja savladava ruske velemajstore, poznate kao dominantne svetske igrače u šahu do tada.
GENIJE KOJI JE INSPIRISAO LIK BET HARMON
Sve ovo vodi ka čestom upoređivanju lika Elizabet Harmon sa američkim šahistom, jednim od najpoznatijih igrača na svetu – Bobijem Fišerom.
Fišer je jedna od intrigantnijih figura u ovom polju, jer je često punio naslovne strane medija kontroverznim izjavama i još skandaloznijim ponašanjem.
Neki govore da nijedan šahista do tada nije bio dobar kao Fišer, a njegovi se potezi čak i danas proučavaju.
Mnogi su Fišera upoređivali sa kompjuterom, govorili da je on šahovski Ahil bez Ahilove pete. Ali, za razliku od mnogih šahista iz Sovjetskog saveza, on je imao izrazito krhku psihu – zvuči poznato?
I Harmonova i Fišer imaju zajedničko, pored mentalnih bolesti s kojima su se sukobljavali, to što su učili ruski jezik, rano počeli da žive sami, voleli visoku modu i da igraju „sicilijansku odbranu“. Takođe, „gutali“ su knjige u vezi sa šahom i pamtili sve do najsitnijih detalja.
Fišer je šahom počeo da se bavi kada je imao svega 6 godina, a već do svoje 11. godine je bio redovni član šahovskih klubova u Njujorku.
Život mu je bio šah, a on je stremio samo ka jednom – da postane najbolji u ovoj igri i pobedi Ruse, prema kojima je često otvoreno pokazivao netrpeljivost.
ISPADI I SKANDALI, POBEDA NAD RUSIMA
Međutim, kako je Bobiju jačala njegova šahovska veština, tako je mentalno počeo sve više da propada. Već u to vreme Fišer je novinarima izgovarao niz antisemitskih komentara. U razgovoru iz 1962. za „Harper’s Magazine“ rekao je da je „previše Jevreja u šahu“.
„Čini se da su oduzeli kvaliteti ove igre. Čini se da se ne oblače tako lepo, znate, to mi se ne sviđa“. Dodao je da žene nemaju šta da traže u šahovskim klubovima, jer ih pretvaraju u ludnicu.
„Žene su slabe. U poređenju sa muškarcima, one su glupe. Ne bi trebalo da igraju šah. One su poput početnika i uvek gube protiv muškaraca. Ne postoji na svetu žena koja igra šah a koja bi mogla da me pobedi da je ne znam koliko puštam.“
Sigurno smo da je ovo izjava koja se Elizabet Harmon ne bi dopala…
S uspehom, nije rastao samo njegov ego, nego i mržnja prema Rusima i Jevrejima, a Fišerov jedini značajan gubitak za to vreme bio je protiv tada 36-godišnjeg svetskog prvaka Borisa Spaskog i to tokom 9. šahovske olimpijade u nemačkom Siegenu.
Ipak, kasnije uspeva da ga pobedi i to je meč koji je uništio sovjetsku sliku intelektualne nadmoći.
Nakon toga, u sledećih 20 godina nije odigrao nijedan meč. Samo u iduće tri odbio je 179 izazova. Na kraju izgubio je titulu najboljeg, a da više nije povukao niti jedan potez.
FIŠER U JUGOSLAVIJI I BEOGRADU
Prvi put je posetio glavni grad Srbije 9. jula 1958. godine kao mladi petnaestogodišnji američki šahovski šampion.
„Novosti“ su tada Bobiju organizovale dva trening meča, sa budućim velemajstorima Janoševićem i Matulovićem. Ljudi su se masovno okupili na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića). Gore, u zgradi „Borbe“, u salonu „Novosti“ igrani su ti mečevi, a u sali „Ateljea 212“ („Atelje“ je tada bio u zgradi „Borbe“, gde je danas Komercijalna banka), na velikoj demonstracionoj tabli prenosili su se potezi.
Fišer je sa Janoševićem igrao 1:1 (dve remija), a Matulovića je pobedio sa 2,5:1,5.
Bobi je postao miljenik grada. Bio je u Pionirskom gradu. Deca su ga oduševljeno pozdravila, a Grad u Košutnjaku uporedio je sa Diznilendom, samo sa razlikom „što se tamo sve plaća“.
U Beogradu je bio junak i 1970. na čuvenom „meču stoleća“ u Domu sindikata.Igrao je zatim i 1992. u centru „Sava“ u reprizi meča iz 1992. sa Borisom Spaskim.
MEČ U BEOGRADU KOJI MU JE „PRESUDIO“ 
Tada je posle 20 godina nepojavljivanja u javnosti, Fišer izašao iz izolacije da bi izazvao Spaskog (koji je tada bio na 96-102. mestu rejting liste) u „Osvetničkom meču 20. veka“ 1992. godine, uz posredovanje i organizaciju kontroverznog jugoslovenskog biznismena Jezdimira Vasiljevića.
Ovaj meč održan je na Svetom Stefanu u Crnoj Gori, uprkos oštrog embarga UN, koji je uključivao i zabranu održavanja sportskih takmičenja u tadašnjoj SR Jugoslaviji.
Poreska uprava Sjedinjenih Država je obavestila Fišera, pre meča, da je njegovo učešće protiv zakona, i posle meča je izdala poternicu za njegovo hapšenje.Meč je nastavljen u Beogradu, a Fišer je dobio s 10 pobeda, 5 poraza, uz 15 remija i nikad više nije mogao, i hteo, da se vrati u Ameriku.
Od 1992. godine Fišer više nije igrao takmičarski šah, a posle toga je tokom 1992. i 1993. više meseci proveo u Srbiji.
Uhapšen je 2004. godine na putu u Japan i oduzet mu je američki pasoš. Zato je 2005. zatražio islandsko državljanstvo i dobio ga. Poslednje godine života proveo je na Islandu i sve više padao u potpuno ludilo.
Kada je preminuo, imao je 64 godine – tačno toliko koliko ima polja na šahovskoj tabli.
