Moskva 2012
O staroj gardi (nastavak)
Fjodor Ivanovič Duz-Hotimirski (1879–1965) radio je kao instruktor u sportskom društvu „Lokomotiva“, pa je nosio željezničku uniformu. Često je putovao po zemlji, popularišući šah.
Bio je veoma osebujan igrač. Nije se bavio teorijom otvaranja, već je, kako je sam govorio, više volio zaobilazne staze nego glavni put teorije. Ako bi uspio da preuzme inicijativu, bio je izuzetno opasan u napadu.
Njegova predavanja bila su veoma popularna među ljubiteljima šaha. Bila su puna šala, raznih anegdota i osobenog humora.
Volio je da na demonstracionoj tabli postavi neku složenu poziciju iz svoje prakse, a zatim bi, sasvim bezazleno, upitao:
— Koji biste potez ovdje odigrali?
Poslije kraće pauze neko od najhrabrijih slušalaca, obično pomalo stidljivo, rekao bi:
— Skakač na e5.
— Upravo tako! — uskliknuo bi trijumfalno Fjodor Ivanovič. — Upravo taj idiotski potez sam i ja odigrao!
Sjećam se da smo se jednom Duz-Hotimirski i ja vraćali s nekog turnira u Moskvu. U našem kupeu našla se i simpatična mlada djevojka.
Čim je voz krenuo, započeo je razgovor s njom i, saznavši da je studentkinja Konzervatorijuma, upitao je da li zna ko je Fjodor Ivanovič Šaljapin.
— Naravno! — odgovorila je uz osmijeh.
— Onda dozvolite da se predstavim — rekao je pružajući joj ruku. — Fjodor Ivanovič Duz. Iako Mirski, nisam Šaljapin!
Inače, iza leđa su ga svi zvali jednostavno Duz. On je to, naravno, znao, pa je na zapisnicima partija svoju dugu prezimensku formu često skraćivao i potpisivao se samo kao Duz.
Jednom je trebalo da igra protiv mog prijatelja Mihaila Bonč-Osmolovskog. Sjeli su za tablu, a Fjodor Ivanovič ga je upitao kako se preziva.
Miša je odgovorio, ali ga ovaj nije dobro čuo i zamolio ga da ponovi.
Miša je ponovio, ali ni drugi put nije bilo dovoljno razgovijetno.
Tada je Fjodor Ivanovič odmahnuo rukom i na zapisnik napisao:
„Bijeli: Duz. Crni: Ne Duz.“
Kada sam prvi put sjeo da igram protiv Fjodora Ivanoviča, moje prezime je zapisao ovako:
„Averbuhgalter!“
To me samo nasmijalo.
Abram Isakovič Rabinovič (1878–1943) bio je niskog rasta, nosio je cviker, a imao je veliki nos prošaran crvenkastim kapilarima. Ljeti je obično nosio platnenu bluzu. Prije rata uređivao je šahovsku rubriku u moskovskoj „Večernjoj“.
Posljednjih godina života intenzivno se bavio šahovskom teorijom i volio je da sa mladim igračima raspravlja o raznim teorijskim varijantama. Ako se neko nije slagao s njegovom ocjenom, uzviknuo bi:
— Igrajte!
I analiza bi se u brzopoteznom tempu nastavljala sve do završnice.
Koliko se sjećam, posljednji turnir na kojem je nastupio bilo je prvenstvo Moskve 1937. godine, održano u tek otvorenom Klubu šahovsko-damaškog majstorstva Svesaveznog centralnog savjeta sindikata u Vesninovoj ulici.
Upravo tamo dogodila mu se jedna nezaboravna zgoda.
…
Bližio se posljednji sat igre. U sali je vladala potpuna tišina, čulo se samo otkucavanje šahovskih satova.
Odjednom se prolomio snažan povik:
— Mat u tri poteza!
Gledaoci i igrači koji su već završili svoje partije potrčali su prema tabli za kojom je majstor A. Rabinovič igrao protiv prvokategornog šahiste V. Snegirjova.
Na tabli je bila izuzetno oštra pozicija. Oba kralja bila su bez pješadijske zaštite, a uz to su obojica bili u velikoj vremenskoj oskudici. Do vremenske kontrole trebalo je odigrati još pet poteza, a na satovima su ostale svega sekunde.
Zastavica je svakog časa mogla da padne.
Snegirjov je zbunjeno raširio ruke:
— Pa dobro, matirajte onda.
Majstor je munjevito zgrabio damu, uz glasan tresak spustio je na drugo polje i glasno objavio:
— Šah!
Kralj se pomjerio.
— Šah!
Kralj se ponovo pomjerio.
— Mat! — trijumfalno je objavio Rabinovič.
Snegirjov je nekoliko sekundi zaprepašćeno gledao u tablu. Već je htio da pomiješa figure, kada je iznenada primijetio da njegov kralj ipak ima jedno slobodno polje. Mirno je odigrao potez.
Nastala je tišina.
Zapanjeni Rabinovič, širom otvorenih očiju, gledao je kralja koji je pobjegao iz matne mreže, a zatim je glasno rekao:
— Nema mata? Pa dobro, ne mora ga ni biti!
Partija je nastavljena.
Na kraju je završena remijem.
Tokom 1941. i 1942. godine ostario majstor ostao je u Moskvi. Živio je veoma teško, u velikoj oskudici i gladi.
Posljednji put sam ga vidio na prvim kolima prvenstva Moskve 1943. godine.
Ubrzo nakon toga preminuo je.
(Nastaviće se)