SAMARKAND – DRUGA ZVEZDA OLIMPIJADE
Ako je šah bio razlog zbog kojeg smo došli u Samarkand, sam grad je bio veoma dobar razlog da s vremena na vreme zaboravimo na šah.
A Samarkand je imao dovoljno vremena da nauči kako da impresionira posetioce.
Star više od 2.700 godina, jedan od velikih gradova drevnog Puta svile i danas dom nešto više od 600.000 ljudi, Samarkand je sa izuzetnom upornošću preživeo osvajače, carstva i različite političke sisteme. Aleksandar Veliki ga je poznavao kao Marakandu; vekovima kasnije Amir Timur ga je učinio prestonicom svog carstva, a pod Timurom (kakva smešna slučajnost) i njegovim potomcima postao je jedan od velikih kulturnih i naučnih centara Centralne Azije.
Danas je istorijski grad pod zaštitom UNESCO-a i nalazi se na listi svetske baštine – mada vam UNESCO gotovo i nije potreban da bi vam rekao da ste na nekom posebnom mestu.
Pre putovanja u Uzbekistan, međutim, gotovo svako ko je tamo bio govorio mi je isto:
„Sve je neverovatno jeftino.“
Ispostavilo se da je to jedna od onih tvrdnji koje su potpuno tačne pod uslovom da ih ne analizirate previše pažljivo.
Uzbekistan svakako nije skupa zemlja. Ali Samarkand – ili bar Samarkand kakav je doživeo jedan učesnik Olimpijade – nije baš raj gotovo besplatne hrane i pića kakvim su mi ga predstavili.
Unutar kompleksa Silk Road, u boljim hotelima, a posebno oko glavnih turističkih atrakcija, cene su često bile uporedive sa cenama u Srbiji, a povremeno i sa delovima Evrope. Ništa preterano, ali sasvim dovoljno da se zapitam gde su tačno odsedali svi oni ljudi koji su mi obećavali luksuz sa pet zvezdica po ceni sendviča.
Ipak, postojao je jedan veličanstveni izuzetak.
Yandex.
Za tri ili četiri evra mogli ste udobno da sednete u automobil i pola sata putujete kroz grad. Posle nekoliko dana, pritiskanje dugmeta na telefonu i posmatranje automobila koji se gotovo odmah pojavljuje počelo je da deluje kao osnovno ljudsko pravo.
A kada napustite uglađeni svet Silk Road Samarkanda, grad postaje mnogo zanimljiviji.
Samarkand je grad kontrasta.
Drevni spomenici stoje pored prometnih savremenih puteva. Veličanstvene tirkizne kupole uzdižu se iznad ulica prepunih malih prodavnica i svakodnevnog života. Tu su pažljivo obnovljene istorijske oblasti, monumentalni novi kompleksi, tragovi sovjetskog perioda, moderne zgrade i obična stambena naselja, ponekad na iznenađujuće maloj udaljenosti jedni od drugih.
A tu je i saobraćaj.
Mnogo saobraćaja.
Centar je mogao ozbiljno da bude zakrčen, a posle nekoliko vožnji kroz grad počeo sam da sumnjam da je Uzbekistan pronašao naročito efikasno rešenje za problem izbora automobila koji treba kupiti:
Kupite Chevrolet.
Zatim kupite još jedan Chevrolet.
A kada ste u nedoumici, kupite Chevrolet druge boje.
Ponekad se činilo kao da možda 85 odsto automobila oko nas nosi isti znak. Nikada nisam sproveo naučno istraživanje, ali posle dve nedelje u Samarkandu zaista bih se iznenadio da saznam da Chevrolet nema sopstveno ministarstvo.
Postojao je još jedan lokalni proizvod za koji nikakva statistička provera nije bila potrebna.
Hleb.
Uzbekistanski hleb je fenomenalan.
Ne zanimljiv. Nešto što vredi probati. Ne baš dobar za lokalni hleb.
Fenomenalan.
Svež, okrugao, predivno pečen i opasno lak za jelo čak i kada apsolutno nemate razloga da budete gladni. Od svega što bi Uzbekistan mogao agresivnije da izvozi u Evropu, hleb bih bez problema stavio veoma visoko na listu.
Dan odmora pružio je organizatorima priliku da učesnicima pokažu nešto što prevazilazi hotele, šahovske table i autobuse za prevoz, pa su pripremili ambiciozan kulturni program.
Plan obilaska obuhvatao je Večni grad, turističko selo Konigil i kompleks Šahi Zinda, mauzolej Amira Timura, a na kraju i trg Registan sa večernjim laserskim šouom.
Drugim rečima, nekoliko vekova uzbekistanske istorije sabijeno u jedno popodne.
Možda je to bilo previše optimistično.
Saobraćaj u centralnom Samarkandu imao je sopstveno mišljenje o našem rasporedu.
Ipak, program je učesnicima pružio odličan uvod u izuzetnu raznovrsnost grada: od namerno uglađene i teatralne atmosfere modernog Večnog grada, preko tradicionalnih zanata u Konigilu, pa sve do istorijskih spomenika po kojima je Samarkand poznat.
A onda je tu Registan.
Postoje mesta koja na fotografijama izgledaju impresivno, a nekako deluju manja kada se konačno nađete ispred njih.
Registan nije jedan od njih.
Ogroman trg uokviruju tri monumentalne medrese — Ulug-begova, Šer-Dor i Tilja-Kari — prekrivene gotovo neverovatnom količinom plave, tirkizne i zlatne dekoracije. O njegovoj istoriji možete čitati, proučavati arhitekturu i unapred naučiti imena i datume, ali ništa od toga vas ne priprema u potpunosti za razmere ovog mesta kada zaista zakoračite na trg.
Izgrađen je da bi impresionirao.
Nekoliko vekova kasnije, još uvek to čini.
Možda je to bio i moj najjači opšti utisak o Samarkandu.
To nije grad koji se može lako opisati jednom rečju. On je istovremeno drevan i moderan, pažljivo obnovljen i pomalo haotičan, monumentalan i običan, skup na jednom mestu, a izuzetno pristupačan nekoliko ulica dalje.
I uprkos tome što je ugostio hiljade šahista, zvaničnika i posetilaca iz celog sveta, uglavnom je delovao mirno i bezbedno.
Kontrasti su svuda prisutni — između starog Samarkanda i ogromnog novog kompleksa Silk Road, između turističkih oblasti i svakodnevnih stambenih naselja, između veličanstvenih spomenika i saobraćajnih gužvi punih Chevroleta.
Nekako, sve to funkcioniše.
A nakon što smo većinu popodneva provodili okruženi šahovskim tablama, pravilnicima i velemajstorima, bilo je lepo podsetiti se da smo, kada nismo bili u sali za igru, zapravo boravili u jednom od najizuzetnijih gradova na drevnom Putu svile.
Iako, ako sam potpuno iskren, možda ću hleb pamtiti gotovo jednako lepo kao i Registan.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)