Otac djevojčica Milice i Natalije Vujičić opisuje kako je nastala nova pjesma: „Da mi smo sestre„.
Upravo smo objavili novu pesmu „Da, mi smo sestre“.
Kad je borba važnija od rezultata
Šahovski turniri nisu uvek samo nadmetanje za šahovskom tablom. Ponekad se najteže partije vode izvan 64 polja, a protivnici nisu samo oni koji sede sa druge strane stola.
Upravo o jednom takvom iskustvu govori nova pesma „Da, mi smo sestre!“, inspirisana događajima tokom jednog kola državnog kadetskog prvenstva u šahu.
Dok je jedna sestra igrala svoju partiju, suočena sa pritiskom, podsmehom i ponašanjem koje nije imalo mnogo veze sa sportskim duhom, druga je sve to posmatrala sa svoje table, nemoćna da joj pomogne. Ono što je trebalo da bude obično takmičarsko kolo pretvorilo se u iskušenje za obe devojčice.
Ali ova pesma nije priča o izgubljenoj partiji, niti o onima koji su pokušali da utiču na njen ishod. Ona je pre svega priča o dve sestre koje su iz neprijatnog iskustva izašle još bliže jedna drugoj, jače i odlučnije da nastave da igraju šah.
Posebno je zanimljiv preokret u završnici pesme: od suza i osećaja bespomoćnosti do prkosnog refrena koji poručuje da ih takva iskustva neće slomiti.
„Mi plakale jesmo,
slomile se nismo,
te bitke nam znače,
jer došle smo jače!“
Pesma je ujedno i podsećanje da na dečjim šahovskim takmičenjima nisu važni samo poeni, plasmani i medalje. Važno je i kakvo iskustvo deca nose sa turnira, kako se prema njima odnose drugi takmičari i njihova okolina, ali i da li odrasli umeju da prepoznaju trenutak kada takmičarski pritisak prelazi granice sportskog ponašanja.
Jer, ponekad je najveća pobeda upravo to što posle teške partije imaš još više snage i želje za sledeću.
Da mi smo sestre! (2025)
Državni je turnir sada,
gužva, žamor, strepnja, nada.
Svaki igrač tablu bira,
u sali sve manje mira.
Na početku neko trči,
pred sudijom lice grči:
„Dobro motri na one dve,
ne traži sa mnom nevolje“
Kolo kreće, muk se sprema,
al’ za sestru mira nema.
Par poteza tek što prošlo,
pola kluba tu je došlo.
Favorit je ona prvi,
oko stola sad sve vrvi,
da l’ će potez pravi naći,
u zamci tog kluba snaći.
Drugarice to su naše,
zašto moju seku plaše?
Zašto smeh sada tu je,
zašto niko ne reaguje?
Igram i sa tugom gledam,
da l’ će naći potez vredan,
da ustanem hoću i ja –
„ti ne smeš“ – će sudija.
Suza pada na ta polja,
ja znam da je ona bolja,
al’ s podsmehom što se bori,
da joj srce ne izgori.
Posle igre, van te sale,
gde su maske redom pale,
kroz suze mi tiho zbori,
ono što joj misli mori:
„U toj tami i podsmehu,
sred pritiska u potezu,
sama tu sam sasvim bila
i sve sam ih pobedila“
Pa ubrzava svoj hod:
„Prijateljice i bod,
igru sam izgubila,
al’ sam sebe dobila.“
Pa šta ćemo sad?
Pred vama smo dve!
Kad rušite nas,
mi rušimo sve!
Mi plakale jesmo,
slomile se nismo,
te bitke nam znače,
jer došle smo jače!
Pa šta ćemo sad?
Pred vama smo dve!
Kad rušite nas,
mi rušimo sve!
Mi plakale jesmo,
slomile se nismo,
te bitke nam znače,
jer došle smo jače!
(Nastaviće se novom pjesmom Milice i Natalije Vujičić)