Moskva 2003.
Grigorij Levenfiš:
„Tako zanimljivog partnera kao što je Aljehin nisam sreo tokom čitavog svog života. Igrao je Aljehin s velikom nervnom napetošću, neprekidno je pušio, stalno čupkao pramen kose, meškoljio se na stolici. Ali to naprezanje na čudesan način stimulisalo je rad mozga. Bogatstvo ideja u Aljehinovom stvaralaštvu opšte je poznato. U lakim, neobaveznim partijama, ono se, čini mi se, ispoljavalo još izraženije. Prednost u našim susretima bila je na Aljehinovoj strani. Najmanje opuštanje pažnje povlačilo je za sobom taktičku domišljatost mog partnera i ishod partije nije dolazio u pitanje. Aljehin je posjedovao fenomenalnu šahovsku memoriju. Mogao je u potpunosti rekonstruisati partiju odigranu prije mnogo godina. Ali ništa manje nije iznenađivala njegova rasijanost. Više puta je ostavljao u klubu skupocjenu tabakeru s kopčom od krupnog smaragda. Poslije dva dana dolazimo u klub, sjedamo za tablu. Pojavljuje se konobar i kao da se ništa nije desilo, predaje Aljehinu tabakeru. Aljehin ljubazno zahvaljuje.“
Prvi svjetski rat, potom revolucija u Rusiji, građanski rat… Levenfiš je postao svjedok događaja koji su uveliko odredili tok svjetske istorije. Tim događajima u svojim memoarima posvetio je svega nekoliko redova, ali oni su, kao neka crta ispod računa, zatvorili prvi period njegovog života:
„U burnim ratnim i revolucionarnim godinama mnogo toga je moralo da se preživi. Radio sam u vojnim fabrikama, a ponekad sam ostajao sasvim bez posla. Godine 1917. iznenada je umrla moja žena. O šahu, naravno, nije se moglo ni razmišljati.“
Imao je dvadeset osam godina. Počeo je drugi period njegovog života. U knjizi Somerseta Moema, iz koje je Levenfiš uzeo riječi za svoj epigraf, mogu se naći i druge:
„Živimo u doba brzih promjena, i moguće je da ću još vidjeti zapadne zemlje pod plaštom komunizma… Ako se ono što se dogodilo u Rusiji ponovi i kod nas, pokušaću da se prilagodim, a ako mi život postane potpuno nepodnošljiv, vjerujem da ću imati hrabrosti da napustim scenu na kojoj više ne bih mogao da igram svoju ulogu onako kako meni odgovara.“
Lijepe riječi, naravno. Ali druge, jednostavne — „Ostao sam živ“, izrečene u dalekoj, ali takođe burnoj epohi, postale su Levenfišu orijentir za mnoge naredne godine.
Postao je građanin Sovjetske republike, geografski smještene na teritoriji Rusije u kojoj je ranije živio — ali tu su se sličnosti i završavale.
Ako se čovjek odvoji od mračne misli da su karte unaprijed promiješane, da čovjek ima samo iluziju slobode izbora i da, šta god da izabere, sve je već unaprijed određeno — budućnost uvijek izgleda kao skup mogućnosti. Odsustvo izbora znači osuđenost. Sloboda izbora tada se suzila ne samo u smislu kretanja kroz prostor, već što je još važnije — totalitarna država zadirala je u sve aspekte života, potčinjavajući svakog pojedinca svojim pravilima i zakonima. Jedina mogućnost da se sačuva ličnost bilo je ono što Francuzi zovu rester soi-même — ostati svoj. Ali ostati svoj nije bilo jednostavno: da bi se branila duhovna nezavisnost, potrebna je hrabrost u svakom društvu, a višestruko veća hrabrost bila je potrebna pod sistemom koji se tada učvrstio u Rusiji.
Iako Levenfiš formalno nije potpadao pod kategoriju „buržuj“, faktički to je bio u očima onih koji su sada došli na vlast. Aleksandar Blok je tih godina pisao: „Buržujem se naziva svako ko je stekao bilo kakve vrijednosti — pa makar i duhovne.“
Riječi tužioca Nikolaja Kručenka (koji će uskoro uzletjeti i u sovjetskom šahu), izrečene na jednom od prvih procesa 1920. godine, zvučale su kao presuda njegovom krugu ljudi:
„Postojao je i nastavlja da postoji još jedan društveni sloj, nad čijim društvenim postojanjem već dugo razmišljaju predstavnici revolucionarnog socijalizma. Taj sloj — to je takozvana inteligencija… U ovom procesu imaćemo posla sa sudom istorije nad djelovanjem ruske inteligencije.“
Mnogi iz njegovog kruga otišli su u emigraciju. Slatku sreću slobode, a ponekad i gorki hljeb izbjeglištva, Levenfiš nikada nije okusio. On je ostao.
A šta bi radio da je napustio zemlju?
Da li bi igrao šah, kao Aljehin i Bogoljubov? Kombinovao bi igru s novinarstvom, pisanjem knjiga, kao što su to radili Tartakover i Znosko-Borovski? Ili bi, radeći u svojoj struci, poput Osipa Bernštajna, povremeno nastupao na turnirima?
U februaru 1924. godine u Sovjetsku Rusiju dolazi Lasker. U Lenjingradu drži dvije simultanke i igra niz demonstracionih partija. U jednoj od njih protivnik mu je Levenfiš, kojeg se Lasker još sjeća iz vremena Petrograda. Grigorij Jakovljevič savršeno govori njemački i oni provode dosta vremena zajedno. Sljedeće godine sreću se ponovo — na Prvom međunarodnom turniru u Moskvi. U dalekoj završnici Lasker pravi grešku, gubi važan tempo i Levenfiš odnosi pobjedu.
Nedugo prije tog turnira, Levenfiš dobija pismo od Aljehina, koji je emigrirao 1921. godine i već nekoliko godina živi u Francuskoj:
„Poštovani Grigorije Jakovljeviču!
Veoma sam se obradovao što sam primio Vaše pismo i takođe mi je žao što se nećemo sresti na moskovskom međunarodnom turniru. No, možda ćete se odlučiti da učestvujete na nekom međunarodnom turniru u inostranstvu sljedeće godine? Ne sumnjam da bi, uz pravovremenu najavu, Vaše učešće bilo osigurano na bilo kom turniru — prvo, zato što Vas lično vole i cijene, a drugo, zato što je u ovom trenutku ruska šahovska umjetnost veoma cijenjena na međunarodnoj sceni. Tada se, nadam se, poslije dugog prekida možemo lično sresti.“
Ali do susreta nikada nije došlo. Aljehinu je povratak u domovinu bio zabranjen, a Levenfiš nikada nije igrao na turnirima van nje.
U 20-im i 30-im godinama u Lenjingradu su postojala tri majstora „prerevolucionarne izrade“ — tri majstora koji su određivali šahovski život grada: Romanovski, Ilja Rabinovič i Levenfiš. Pri čemu je po snazi igre Levenfiš nadmašivao obojicu i uživao ogroman autoritet. Nije slučajno što mu je Romanovski posvetio svoju knjigu „Putevi šahovskog stvaralaštva“, objavljenu 1933. godine. Levenfiš je ponekad mogao nastupiti na turniru i ne ostvariti uspjeh, ali njegova ogromna erudicija i duboko razumijevanje igre bili su opštepoznati. Nije slučajno što je Toluš jednom rekao majstoru Rovneru:
„Levenfiš može da odigra partiju kako god, ali on svejedno najviše od svih nas razumije šah.“
U 20-tim i 30-tim godinama u Lenjingradu su bila tri priznata majstora: Peter Romanovski, Grigorij Levenfiš i Ilja Rabinovič
(Nastaviće se)