Engleski ekspert, velemajstor Gormali, analizira spornu situaciju koja je postala poznata nakon rasprave na Redditu.
Riječ je o Radoslavu Gajeku, međunarodnom majstoru s rejtingom oko 2430. Priča je poučna i služi kao upozorenje svima koji traže šahovskog trenera na Lichessu, jer je očigledno da tamo ima veoma mnogo ljudi koji nude trenerske usluge.
Jedan od učenika je na kraju bio nezadovoljan dogovorom koji je sklopio za šahovsku obuku.
Učenik iz Austrije piše:
„U početku sam ga zamolio za časove i prvi čas je bio odličan. Pokazivao je varijante za crnog, bio je uključen i dobro je objašnjavao koncepte. Zatim je ponudio paket od 15 časova za 178 eura, koji je trebalo platiti unaprijed — ja sam platio.“
Prva stvar koja mi upada u oči jeste da taj momak s rejtingom 2430 praktično drži časove za oko 11–12 eura po času, što je izuzetno niska cijena, slažete li se? To djeluje sumnjivo.
Ja, na primjer, naplaćujem 50 funti po satu (ima i onih koji traže i više), jer kao šahovski trener jednostavno nemaš toliko sati rada.
Moguće je da ovaj momak drži jako mnogo časova, pa zato ima tako nisku cijenu, ali i dalje to izgleda kao minimalna zarada, a šahovsko podučavanje je prilično naporan posao.
„Na svakom narednom času Radoslav je radio s isključenom kamerom, dugo je ćutao i sticao se utisak da nema pripremljen nastavni materijal.“
Prvo pitanje je: koliko je uopšte važno to što je kamera isključena? Da li je to zaista toliko bitno? Vjerovatno jeste — ponekad želiš da vidiš reakciju trenera, jer to pokazuje njegovu uključenost u proces. Takođe, treneru pomaže da vidi kako učenik razmišlja.
„Ali on je takođe dugo ćutao, nije pripremao materijal i jednostavno je pokazivao 3–5 zadataka po času, bez ikakvog konteksta. Ja sam objašnjavao svoj tok razmišljanja i pitao da li idem u pravom smjeru ili barem očekivao potvrdu. Radoslav je ili ćutao ili ostajao potpuno nezainteresovan. Čuo sam kako kuca po tastaturi i bilo je jasno da ne obraća pažnju na mene.
Nastavio sam s časovima jer sam već platio, ali do četvrtog časa sam zatražio da se prekine, jer je bilo očigledno da ovo ne funkcioniše, i zatražio sam povrat novca za preostale časove — 130 eura za 11 časova. Radoslav je odbio da vrati novac i faktički mi je ukrao 130 eura, uprkos tome što sam uvijek plaćao na vrijeme i dolazio na svaki čas spreman za učenje.“
Kao što sam već rekao, ako plaćaš tako nisku cijenu, moraš da shvatiš šta možeš da očekuješ. To je prva misao koja mi pada na pamet. Da bi neko postao šahovski profesionalac, potreban je ogroman trud, a zarađivati 12 eura po satu je gotovo uvredljivo.
Naravno, mnogi ljudi nema mogućnost da plaća 50 funti po satu, a kamoli 250 ili 500. Ja se, recimo, sjećam da je Narodicki naplaćivao 500 dolara po satu, a osoba koja je pomagala u stvaranju Chessablea (ne mogu da se sjetim imena) oko 250 dolara po satu.
Kada sam započeo obuku za savjetnika i dobio sertifikat drugog nivoa, zaprepastilo me je to što možeš biti savjetnik bez ikakve akreditacije. Možeš jednostavno reći: „Ja sam lajf-kouč“, čak i ako ti je sopstveni život potpuni haos.
Psihijatar je nešto sasvim drugo — tu moraš biti ljekar. A savjetnik ili trener — ne. Isto važi i za šah. Svako može reći: „Ja sam šahovski trener“.
Zatim slijede komentari — mnogi negativni. Zaključak je sljedeći: ne postoji sistem kontrole — riječ protiv riječi. Ne možeš da vratiš novac putem suda — to je gotovo nemoguće. Platio si — rizikovao si. Nije uspjelo — izgubio si novac.
Šahovsko podučavanje je nestabilan izvor prihoda. Ja trenutno imam jednog učenika sedmično — 50 funti sedmično, od toga se ne može živjeti. Ljudi dolaze i odlaze. Nema ugovora, nema stabilnosti. Zato mnogi treniraju kroz škole — tamo je pouzdanije, iako nivo nije uvijek presudan.
Onlajn podučavanje je sasvim drugačiji nivo očekivanja i odgovornosti — zaključuje Gormali.