D. Dubov:
Da, da. Ali i ovdje je sve povezano: pomagao sam mu jednostavno zato što se između nas uspostavio lični kontakt. Mislim da sam tu priču već ispričao u nekom intervjuu. Kada je bio Svjetski kup u Tbilisiju, mi se tada praktično uopšte nismo poznavali. Prije toga smo odigrali jednu partiju u rapidu i jednu u blicu, a ličnog kontakta bilo je tačno nula.
I onda je on tamo ispao rano – u drugom ili trećem kolu izgubio je od Bu Sjangžija, a ja sam tada, uz vrlo veliku dozu sreće, pobijedio Vladislava Artjemjeva. Suština je u tome da smo na dan taj-brejka obojica bili slobodni. Oni su tamo nešto ručali. Sa moje strane to je bio čisti, neobuzdani optimizam – učinilo mi se da taj čovjek zaista voli šah. Jednostavno sam mu prišao… Možete li zamisliti: svjetski prvak, veoma ambiciozan, koji je tek ispao sa turnira. A ja mu prilazim i kažem, otprilike: ako si se već malo oporavio [od poraza], možemo da odigramo blic.
Potpuno nepoznatoj osobi, svjetskom prvaku, okruženom svitom. Dobio sam odgovor otprilike: „Yes, sure.“ Za pola sata smo igrali. I to mi se jako svidjelo. Sjajno je što je svjetski prvak takav čovjek koji je spreman da igra „u kuhinji“. Naravno, on nema ništa protiv toga da mu plaćaju milione, ali da mu ih i ne plaćaju – on bi svejedno igrao, u to uopšte ne sumnjam.
A ja sam se njemu, vjerovatno, svidio baš zato što sam mu tako neočekivano prišao; odigrali smo, i očigledno smo obojica ostali zadovoljni. Od tog trenutka do mog rada s njim, naravno, prošlo je još mnogo vremena. Ali siguran sam da, da nije bilo te priče, ja nikada ne bih radio za njega. Odnosno, niko mi to ne bi ni ponudio.
(Preneseno sa fejsbuka)