Piše: Sergej Voronkov
pisac, istoričar
“Usput”, Zakharov je pronašao još jednog nosioca prezimena Duz-Hotimirski (meni nije pošlo za rukom da nađem ni jednog samog pod prezimenom Hotimirski). Bio je to koleški sekretar (niži državni činovnik) Vasilij Jakovlevič Duz-Hotimirski, koji je 1830-ih radio kao nadzornik Glavne prodavnice Zlatoustovske oružarske fabrike. Možda predak našeg Duza?
Obavještenje da je sin Duza-Hotimirskog – Vladimir Fedorovič Sobeski nestao bez traga 1941. godine. Dokument sa sajta „Pamięć Naroda“.
Marija Magdalena nije tamo visila slučajno. Ona je označavala da tetka Sonja i Duz nisu bili u zakonitom braku. Tetka Sonja je bila prava katolkinja, a Duz ubjeđeni anarhista. Od svih mislilaca poštovao je samo Kropotkina i Bakunina i nije priznavao vlast države nad slobodnom ličnošću. Tokom građanskog rata bijeli su ga osudili na strijeljanje kao anarhistu, ali dežurni oficir, šahista i veliki obožavalac Duza, prepoznao ga je i pomogao mu da pobjegne.
Bio je to češki šahista Karel Trejbal, pukovnik pravne službe Čehoslovačkog korpusa, kojem su Kolčakovci predali na sudski pregled slučaj Duz-Hotimirski. On nije „pomogao da pobjegne“, već je jednostavno pustio Duza. O tome je napisano u knjizi L. Prokeša „Život i djelo Češkog šahovskog majstora“, objavljenoj u Pragu 1946. godine, o čemu mi je javio šahovski bibliofil Jakov Zusmanovič. Trejbal je poznavao Duza još s turnira u Pragu 1913. godine. Zato je na sudu zatvoreniku postavio samo jedno pitanje: da li ima veze sa šahistom koji je 1909. pobijedio na turniru u Petrogradu svjetskog prvaka Laskera? Čuvši potvrdan odgovor, rekao je: „Onda ste slobodni i možete ići“…
Tetku Sonju je odveo još u Poljskoj (po riječima V. Glazove, odveo je „16-godišnju ljepoticu Poljakinju, buduću majku Volođe, iz Vilnusa“). Ona ga je toliko voljela da je živjela s njim nevjenčana do same smrti i krivila sebe što je Volođa nestao bez traga. I iz istog je razloga tetka Sonja čitav život radila kao radnica koja pegla u praonici. Zbog Duzovog tvrdog anarhizma prelijepa, dobra, nesebična, nježna i odana žena, trideset godina je stajala u dimnom, vlažnom i vrućem podrumu, rukujući teškim peglama. Nije sebi dozvoljala, zato što nije bila zakonita supruga, da živi od novca svog partnera. Prihvatala je da smatra sebe grešnicom. Ali ne ljubavnicom. Hranila ga je, napajala, prala mu veš, trpjela, razumjela i opraštala. Noću joj je Duz čitao naglas svoje omiljene knjige. Sudeći po onome što sam čula kroz zid, bile su dvije: „Tri musketara“ i „Dvadeset godina poslije“. (Nakon smrti Duza ukrala sam ih, povezala i još uvijek ih čitam.)
Da, skoro sam zaboravila. Tamo je živio još i ogroman sibirski mačak po nadimku Mali. Šetao je po čitavom stanu i nikome nije smetao. Tokom rata Duz se zabavljao tako što ga je gonio po hodniku, pljeskao rukama i vikao: „Staljin, Staljin, Staljin, Staljin, Staljin!“
Snimaka Duza gotovo da nije sačuvano. Srećom, upao je „na olovku“ našem najboljem predratnom šahovskom karikaturisti Juriju Juzepčuku – slavnom J. J., o kojem trenutno pripremam knjigu za izdavanje na engleskom jeziku. Karikatura iz časopisa „64. Šah i dame u masu“ (br. 4, 1933).
Duz je bio genijalni šahista, učitelj Aljehina (što se tiče genijalnosti – nisam preterivala: sam Aljehin se o njemu prisećao u pariškim „Poslednjim vestima“, 14.11.1931, kao o „ Neobično burnim i intuitivno dubokim, s bljeskovima istinske genijalnosti. “). Do revolucije je putovao širom Evrope i igrao u kafićima za novac i mogao je da pobijedi u svakoj partiji ako je bila interesantna. A neinteresantnu je mogao lako da izgubi. Bio je jedini šahista na svetu kojem je dodjeljena čudna titula Zaslužni majstor sporta u šahu. Tu titulu su mu, nekako, smislili za vrijeme Lunačarskog, dali Fedoru Ivanoviču i odmah poslije toga ukinuli (u stvari, titula je „smislena“ 1934. godine, već posle smrti Lunačarskog, i nastavila se dodeljivati do 1991; Duz je dobio 1942. godine, nakon Romanovskog, Rjumina i Goglidzea. – S.V.).
Duz je radio kao trener šahovskog tima sportskog društva „Lokomotiv“. Pošto je društvo bilo železničko, Duz je imao besplatan prevoz. Putovao je širom zemlje, dajući konsultacije (tada još nije postojao pojam „majstorski čas“) i simultane partije.
Pored šaha, Duz je igrao sve igre na karte. Piketu, vist, poker, Boston, železku i, naravno, preferans. Mama se veoma plašila njegovog lošeg uticaja na oca. On je zaista izvodio šta je htio. Ležao je danima u krevetu, u donjem vešu, satima davao telefonske konsultacije svojim šahistima-željezničarima, prepisivao čitave pakete papira brojevima, otkrivajući „prijateljske brojeve“, zaboravljao da zatvori vrata toaleta, mogao je iz nepažnje da obuče tuđu željezničku kabanicu i nosi je čitavu nedjelju. A onda kod nas u stan dolaze milicioneri i tvrde da je Duz ukrao kabanicu. Objašnjavamo im da je čovjek pošten, ali rastresen, a oni kažu:
– Kako pošten, rastresen! Obukao je tuđu novu, a svoju staru ostavio na vješalici.
Sovjetski Savez je bio ogroman, od Moskve do Taškenta voz je išao tri dana, a možda i pet. Ujak Feđa, navukavši staru kabanicu preko ramena, kretao se po vagonima, zavirujući u otključane kupe. Ako bi se u kupeu zateklo društvo koje je igralo prerferans (a gotovo uvijek bi se zateklo), on bi se tužno premještao s noge na nogu na vratima, cijelim svojim držanjem izazivajući sažaljenje i saosjećanje kod igrača, najčešće vojnika. Prije ili kasnije, nesrećni starac bi dobio velikodušan poziv da im se pridruži – i onda bi te naivne vojnike ogulio do posljednje rublje.
Ali u svim vozovima velike sile nije bilo putnika koji bi mogao da „obere“ Duza u preferansu! Ono što se dešavalo sa brojevima u njegovoj nepočešljanoj glavi može se uporediti jedino sa radom računara. Ali tada računara nije ni bilo, a šahovski geniji su putovali u SV (spavaći vagon – S.V.).
(Nastaviće se)