Moskva, 2014.
***********
Godine 1952. u Liverpulu, gdje su nas s Tajmanovim poslali na studentsko prvenstvo, nije bilo uopšte velemajstora. Tajmanov je do tada već završio konzervatorijum, a ja nisam nigdje studirao, ali smo po godinama odgovarali. Tako je našu dozvolu potpisao lično Staljin. A prije polaska je jedan od sekretara CK prisustvovao, jer je put bio u kapitalističkoj zemlji. A znate li vi ko je došao u Liverpul, s kim smo mi trebali da igramo? Sa studentima-amaterima, koji su došli na ljetnji raspust da malo pomjeraju šahovske figure za razonodu. To je bio neki apsurd, apsurd… To je bio ludi svijet, ko to sada može da shvati…
Flor? A šta Flor? On je u Švedskoj 1948. bio vođa delegacije i vikao na mene da izgubim partiju, ma šta sad da se prisjećam toga, ali je vikao, vikao je Flor. Da, bilo je… Flor je pisao za mnoge novine, vjerujte mi, on je živio sasvim dobro. Flor i Liliental su svjesno govorili ruski jezik, jer im je to bilo korisno. Tehnikom igre Flor je vladao sjajno, nema riječi, ali da li je bio izvanredan igrač? Ne razumijem šta znači ta riječ. On je jednostavno shvatio da je to jednostavna igra, elementarna. E-le-men-tar-na!
…Život mi je bio poklonjen: trebalo je da poginem u ratu, kao što su mnogi iz moje grupe poginuli. A možda sam trebao tada da ostanem u Staljingradu? Ili ne, nije trebalo da odlazim iz Tbilisija, nije trebalo to da radim tada ’42., tada bi se život sav drugačije složio. A sada nikoga ne vidim, nemam, shvatite, prijatelja, sasvim sam. Šta radim čitave dane? Spremam se da umrem, da umrem. Da, ja se za smrt spremam. Eto šta radim…”
On zaćuti, ali već nakon trenutka govori sasvim zemaljskim, sarkastičnim, autoritativnim glasom, ponovo se javi Botvinik, i, smjenjujući se jedan za drugim, nizali su se imena: Morfi, Eve, Postnikov, Vajnštajn, Keres, Baturinski, Fišer, Kapablanka, Aljehin, Talj i ponovo Botvinik.
Iz njegovih gustih obrva izvirivao je pogled, osmijeh lutao licem; često je pitao: „Tako je, zar ne?“ i, ne čekajući odgovor, nastavljao dalje po azimutu koji je znao samo on sam. Većinu vremena sam ga samo slušao, mada priznam da je to bila zadaća ogromne težine.
24.7.2000
„U Moskvi mi je pomogao Vajnštajn, živio sam kod njega neko vrijeme, kasnije u hotelima, a u januaru 1950. dobio sam mali stan od „Dinama“. Naravno, nisam imao ni uniformu, ni zakletvu nisam polagao, jednostavno sam igrao za „Dinamo“. Moskovski sovjet je vodio general-potpukovnik Jakov Milštajn, veliki zaljubljenik u sport, i često sam odlazio kod njega, pokušavajući pomoći. Koliko god su mi nudili da ostanem na produženom roku, nisam želio da postanem oficir MUP-a. Čak ni na papiru — nisam htio… A što se tiče mog jevrejstva, patio sam isto koliko i drugi, ali imao sam još i oca u zatvoru. Mislim da mi je igranje za „Dinamo“ donekle donosilo ravnotežu.
Znate li zašto je Botvinik pristajao da igra mečeve za svjetsko prvenstvo samo u proljeće? Ne znate? Evo šta ću vam reći: tada su svi njegovi protivnici bili fizički oslabljeniji, svi su patili od avitaminoze, zato…
Kad me je Rogard prije meča molio da prihvatim Botvinikove uslove, pristao sam. Sve je bilo prilagođeno njemu. Sve. Trebalo je da igramo meč u drugom gradu, ali Botvinik je nekako insistirao na sali Čajkovskog. U drugoj dvorani mu se nisu svidjele vatrogasne ljestve: Bronštajn je član društva „Dinamo“, pa vatrogasci preko ljestava mogu slati papiriće s tačnim potezima…
Botvinik je i vrijeme igre birao. Meni niko ništa nije ni pitao. Rogard je govorio: „Mi uspostavljamo pravila koja će važiti barem pola vijeka.“ A kada sam poslije međuzonskog turnira u Amsterdamu 1964. rekao: „Gospodine Rogard, rekli ste da će se pravila uspostavljati na pedeset godina, a Botvinik ih mijenja svake godine“, — nije mogao bilo šta da odgovori.“
„…Pa zašto, zašto novinari stalno navaljuju na mene — zašto tada meč nisam dobio, zašto nisam postao svjetski šampion? Kao da ništa drugo nisam uradio u šahu, osim što sam taj meč za svjetsku titulu igrao neriješeno. Nisam htio — i nisam dobio…
Kao onaj engleski džentlmen u Londonu, znate? Dvadeset pet godina zaredom svakog petka istim vozom dolazio je kod prijatelja izvan grada da provede vikend kod njih. Jednog petka nije došao. Prijatelji pomisliše: nešto se desilo, možda se razbolio. Upadaju u njegov londonski stan i vide — on sjedi u fotelji i čita „Tajms“. „Bil, šta se desilo?“ „Dosadilo.“
Tako je i meni dosadilo da odgovaram na njihova idiotska pitanja. A mene je bio jednostavno sram pred mojom generacijom, pa oni su skoro svi u ratu poginuli. Meni je sudbina život ostavila, a za šta? Da objavim da sam bolji od svih?..
Nervozan sam, nervozan sada jer ste uključili diktafon. Hajde da ga isključimo.
A ja ću vam reći da mi je drago što moj portret nije u tom nizu. To je nešto ukočeno — šampion svijeta, taj niz fotografija meni liči na zatvor. Uvijek sam išao svojim putem. Zato i mrzim sve te enciklopedije, u kojima se može naći samo datum rođenja, smrti i rezultati. Kao da samo to određuje šahistu…“
(Nastaviće se)