Legendarni velemajstor Boris Gelfand ispričao je u čemu, po njegovom mišljenju, leže problemi Izraelske šahovske federacije.
– Došlo je do preuzimanja šaha od strane ljudi koji s njim uopšte nemaju veze. Otac jednog od mladih talenata sve je stavio pod svoju kontrolu i izgradio sistem tako da niko ne može da nadmaši njegovog sina, koji pritom nema potrebnu kvalifikaciju.
Da, šah je u nekom smislu objektivan – ili pobjeđuješ ili gubiš. Ali postoji i atmosfera. Kada je postojao sistem društvenog napredovanja, kada su u reprezentaciju Izraela ulazili zaista najbolji, osvajali smo medalje. A sada je objavljeno da će sastav reprezentacije određivati otac jednog od kandidata i da ne treba birati najjače, već njemu lojalne.
Zbog toga je čitava atmosfera bila zatrovana. Mlado, ambiciozno pokoljenje jednostavno nije dobilo priliku da se razvije. Neko je završio karijeru, neko je otišao iz zemlje, neko je prestao da bude profesionalac, neko je postao trener. I tako traje već deset godina – nikome se ne dozvoljava da se podigne. Sve se svodi na igre „naš čovjek – nije naš čovjek“. To je neko preziranje profesionalizma: ne trebaju nam profesionalci, trebaju nam „naši“.
A još prije dvadeset godina Izrael je stabilno ostvarivao ozbiljne rezultate na šahovskim olimpijadama – dvije medalje i, čini mi se, još tri puta plasman u prvih pet. To je bilo još prije mog dolaska 1998. godine. I to nije bila samo moja zasluga – svi momci su radili. Najgore mjesto koje smo zauzeli bilo je deseto. A sada – pedeset sedmo, iza Zimbabvea. U skladu sa time, i perspektive su takve: dvadeseto, trideseto mjesto, možda.
Ali ima zemalja koje su otišle naprijed za čitave generacije: Turska, Uzbekistan, Kazahstan, Iran – oni su odavno prestigli Izrael. Tamo se stalno odgajaju mladi talenti, pruža im se podrška. A kod nas – samo razmirice: da li je neko „naš“, da li je lojalan.
Pri tome dječije škole funkcionišu. Na primjer, u Rišonu imamo zaista jedinstven grad: nekada je tamo bio najveći broj velemajstora i majstora. Sada u svakom vrtiću i svakoj školi postoje časovi šaha, šahovski klub je prepun. Sve radi.
U idealnom slučaju to bi trebalo da bude piramida – široka osnova i postepeni uspon najboljih. A kod nas su izgradili konus: odlučili su da vrh nije potreban, jer će neko biti zavidan. Kao, ako neko postigne veliki uspjeh, neki ugledni čovjek će od zavisti dobiti infarkt. Pa kako to!
Zato ja sada u Izraelu ne igram. Nastupam samo za klub Rišon le Cion i za sve što moj klub radi zahvalan sam ljudima iz mog grada – oni su uspjeli da stvore normalnu infrastrukturu. Imamo neku vrstu autonomije. Uostalom, ona postoji svuda: ako su ljudi dobro organizovali svoj rad, teško im je nanijeti štetu. Klub odlično funkcioniše, u školama je sve sređeno, djeca dolaze, zainteresuju se, igraju u ligama – hvala Bogu, sve je dobro.
Ali sa šahovskom federacijom već deset godina nemam nikakav odnos. Još sam par godina pokušavao da sarađujem s njima, ali sve se svodilo na iste razgovore: „naš čovjek – nije naš“, „hajde da se dogovorimo“, „kome trebaju tvoji uspjesi, važno je da bude naš čovjek“. Ili: „Pa šta ako sin direktora odigra? Ima mjesta i za tebe“.
Ako nema velikih ciljeva, ja ne trošim svoje vrijeme. Snagu ulažem samo u veliko i ozbiljno – objasnio je Gelfand.
(Preneseno sa fejsbuk stranice Uslana Misalova)