Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
Svetozar Gligorić: Ubrzo sam počeo da igram na nivou odraslih igrača našeg kluba, koji su osvajali prva mesta na ekipnim takmičenjima. Godine 1939. godine održano je prvenstvo Jugoslavije za amatere u Zagrebu, i jako sam želeo da odem, ali pošto sam bio veoma siromašan, nisam imao sredstva za put. Tada su moji iz kluba platili moju putnu kartu, poslali su pismo u Zagreb sa molbom da mi tamo obezbede smeštaj i hranu, i uspeo sam da učestvujem na tom važnom takmičenju. Na tom prvenstvu sam ostvario normu za majstora i dobio pravo da učestvujem na svim turnirima u Jugoslaviji, gde sam mogao da igram sa velikim šahistima poput Vidmara, Pirc-a, Trifunovića, Kostića i drugih.
Posle toga, zbog rata, takmičenja su prestala. Godine 1941. pobegao sam iz Beograda, ali ne svojom voljom, već zahvaljujući drugima. Naime, vrlo rano sam ostao bez roditelja. Majka mi je umrla 1. novembra 1940. godine, a otac je umro još kada sam imao osam godina, iznenada. Kada je majka umrla, postao sam siroče, ali do tada sam već postao poznat kao šahista. Dobio sam tri ponude da me podrže do završetka školovanja. Prihvatio sam ponudu predsednika Beogradskog šahovskog kluba, iako je druga ponuda bila mnogo primamljivija. Došla je od jednog novinara, pisca, koji je bio izuzetno bogat i živeo sam u Francuskoj, u poznatoj vili koja i danas postoji. Ja sam, iz dubokog poštovanja prema predsedniku kluba i njegovoj porodici, gde sam često boravio, i igrao šah i stoni tenis, odbio ponudu pisca. Kasnije se ispostavilo da je on bio levičarski orijentisan, i kada su fašisti ušli u Francusku, njega su pogubili. Da sam bio u tom stanu, i mene bi streljali zajedno sa njim.
Predsednik kluba je osećao da opasnost preti. Od kraja 1940. godine Hitler je ponudio Jugoslaviji da se priključi Trojnom paktu, koji su činile Nemačka, Italija i Japan – tri fašističke zemlje. Naravno, narod Jugoslavije je bio protiv toga. 26. marta, dan nakon što je jugoslovenski premijer ipak potpisao protokol o priključenju, u mnogim gradovima su se održali ogromni protesti sa sloganom: „Bolje rat nego pakt!“ I predsednik kluba je tada shvatio da Jugoslaviji nije moguće da izbegne rat. Uzeo je svoju porodicu, porodice tri svoja brata i mene, i preselio nas sve u Vrnjačku Banju, na jug.
6. aprila, bez objave rata, Hitler je počeo da bombarduje Beograd, a mi smo se preselili u Crnu Goru. Crnu Goru je okupirala Italija, a njen okupacioni režim je bio mnogo blaži nego onaj nemački. Odatle, već 1943. godine, otišao sam u partizane. U partizanima sam ostao do kraja rata. Dostigao sam čin kapitana i dobio dve vojne nagrade.
Kada sam se kao oficir vratio iz rata, počeo sam da obavljam polupolitičke funkcije, nešto kao šahovski ministar. Ali još nisam shvatao šta tačno želim da postanem. Razmišljao sam da idem na medicinu, ali tokom rata sam slučajno bio svedok toga kako su živoj osobi amputirali nogu. Lekar je tražio da me izbace iz sobe jer je shvatio da bih mogao da izgubim svest zbog tog prizora. Tada sam shvatio da medicina nije za mene.
Brat mog zaštitnika bio je inženjer u Institutu Nikole Tesle. Doveo me tamo da vidim da li mi odgovara tehnička struka. Ni to mi se nije svidelo. A ubrzo se organizovao prvi posleratni šahovski šampionat, na kojem sam sam učestvovao i zauzeo drugo mesto. Moguće da sam mogao biti prvi, ali zbog neiskustva i preteranih ambicija odbio sam Trifunoviću da se dogovorimo za remi. Da sam pristao na remi, bio bih prvi. Ali on je ipak bio iskusniji igrač. Dve godine kasnije počeo sam da igram na prvoj tabli za Jugoslaviju.
(Nastaviće se)