Šahovska novela
Šah me učio ujak kad sam imao oko šest godina. Ali posebno zanimanje za igru nisam imao. Iako se ujak trudio i davao mi knjige iz svoje biblioteke, šah je tada bio samo još jedna zanimacija.
Sve se promijenilo jednog dana u dvorištu. Dvojica starijih momaka igrala su šah, i jedan mi kaže:
– Kladim se u sladoled da se iz početne pozicije može dati mat u dva poteza.
Naravno, pristao sam. Bio sam siguran da to nije moguće. Momak je odigrao poteze, uzeo mi trinaest kopejki i otišao sa prijateljem. Tako je kod mene probuđen interes za šah… iz čiste ogorčenosti.
Par godina kasnije došao sam u Dom pionira i upisao se u šahovski kružok. Časovi su bili dva puta sedmično: četvrtkom uveče i nedjeljom ujutro. Vodio ih je Josif Davidovič Berezin, čovjek kojeg mnogi moskovski šahisti i danas pamte.
Vjerovatno su ti četvrtci i nedjelje bili najsrećniji dani mog djetinjstva. Sjećam se puta do Doma pionira kao da je bio juče: dva trolejbusa – šestica do Sokola, zatim dvanaestica do hotela „Sovjetska“. Malo pješice, i eto – stara vila sa unutrašnjim dvorištem. Pred vilom stajao je manji postament s gipsanom pionirkom i ogroman liveni Staljin, pomalo sklonjen sa svog mjesta.
Uđeš u vilu, prođeš dugim hodnikom, skreneš lijevo, po strmim gvozdenim stepenicama na treći sprat, i eto sobice u kojoj na zidovima vise portreti svjetskih šampiona, a na trećem zidu – table za demonstraciju i dva stola prekrivena zelenim suknenim platnom. Na stolovima – šah!
Josif Davidovič sjedi sa velikim rožnatim naočarima, miriše na kolonjsku vodu i pokazuje nam upravo odigranu partiju Botvinik – Petrosjan. Zatim igramo mi. Sa satom i zapisivanjem poteza! Sledeći put Berezin razmatra tvoju partiju s tobom, i možda te i pohvali.
Poslije časova ja i Lenja Hasin idemo pješice do metroa „Aerodrom“, kroz park na sredini Lenjingradskog prospekta. Lenja čitavim putem čita šale iz svog notesa. Sljedeće godine otac mu ga je oduzeo, i Lenja je prestao pričati šale. Kod „Aerodroma“ ja skrećem na svoj šesti trolejbus, a Lenja negdje desno – kući.
Davno je nestao taj park, stara vila Doma pionira više ne postoji, Josif Davidovič je umro, a ja nisam postao šahista.
Ali sve to nije bilo uzalud, nije bilo uzalud.
Iz priča I. D. Berezina
Mikenas, Berezin, Kotov
Zaslužni majstor sporta P.A. Romanovski učestvovao je na nekom seminaru, ili možda sastanku trenera djece. Bilo je to pedesetih, a možda početkom šezdesetih godina.
Shvativši nizak nivo publike i zgrozivši se, P.A. je upitao:
– Pa, znate li makar ko je taj Štajnic?
Nastala je duga tišina. Napokon je jedan učesnik podigao ruku.
– Štajnic – rekao je – veliki ruski šahista XVIII veka.
Petra Arsentijeviča su dugo oporavljali od šoka.
*************
Poznato je da se Botvinik uvijek pripremao za rivalstvo s protivnikom i za svađu koristio pregovore o predstojećem meču. Znajući to, trener Talja, Koblenz, dao je svom štićeniku instrukciju da se slaže sa svime što Botvinik predloži.
Tako je i bilo. Talj se složio čak i sa tim da se kod odlaganja poteza (prekidanja partije) zapisuje na dva lista i stavlja u dva koverta. („A šta ako sudija izgubi kovertu? Šta onda?“ – rekao je Botvinik.) Ukratko, Botvinik se nije mogao posvađati sa Taljem. Ali nije odustao od svog stava.
– Taj Talj je sasvim prijatan čovek. Ali ujak mu je – takva svinja! – rekao je Patrijarh.
(Nastaviće se)
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).