O koristi od šahovske tehnike
Krajem osamdesetih u „Spartaku“ igrao se jedan švajcarski turnir. Među učesnicima bio je kandidat za majstora O. B. Hacet. Već mu je, vjerovatno, bilo preko šezdeset, ali pamte ga veterani poput mene – upečatljiv čovjek. Tog dana mi se požalio:
– Eto, igram bijelim samo c4, Sf3, g3, mijenjam kraljice i čekam da se mladi pokažu u završnici. A u oštru borbu više ne idem, bojim se da pogriješim.
Slušao sam ga i, iskreno, nisam shvatao. U sebi sam htio reći: „Mi s vama više nećemo postati ni majstori, a kamoli velemajstori. Šah je borba, zašto onda odustajete od borbe? Nije zabavno tako igrati. Pa izgubite – pa šta, ništa strašno.“
Nedugo zatim i sam sam prestao igrati šah. Nije to bila zasićenost, nego život – kućne okolnosti složile su se tako da sam morao odložiti figure. Tada mi je bilo oko četrdeset. Prvo sam sanjao noću partije, zatim sam se navikao na pauzu, i godine su prolazile.
Prije par godina opet sam počeo igrati blic online. I stalno mislim na Haceta. I dalje griješim, teško mi je održati koncentraciju. Kad izgubim nekoliko partija – raspoloženje mi pada, pritisak raste, prisiljavam se da ustanem od kompjutera. Ipak, želja za osvetom me ne napušta.
A tehnički igrati, kao Hacet, nisam ni u mladosti znao. Eto, to je muka.
Džentlmen i nevaspitanko
Eh, kako smo mi svi slabo vaspitani! A pri tome, dobro vaspitanje nije samo prijatno drugima, nego ponekad i korisno za samog čovjeka.
Bilo je to na međunarodnom turniru u Moskvi, 1967. godine. U press-centru, u prisustvu mnogih ljudi, veseli i neposredni Najdorf razgovarao je sa savršeno vaspitanim Keresom. Najviše je pričao Najdorf – šalio se, smijao, gestikulirao. Keres se osmjehivao, ponekad kratko odgovarao.
U jednom trenutku Najdorf je postavio Keresu bezobrazno pitanje. Zanimalo ga je s kim će Paul Petrovič provesti predstojeću noć. Pri tome je pitanje postavio vrlo direktno. Razgovor je bio na njemačkom jeziku, neki od prisutnih su ga razumjeli.
A Keres, savršeni džentlmen, časno je izašao iz neprijatne situacije. Rekao je:
– Izvini, Miguel, ali ja uopšte ne razumijem jidiš! (Najdorf je bio poliglota. “Jidiš” je tradicionalni jezik evropskih Jevreja koji se govorio najviše u centralnoj i istočnoj Evropi, a bio je Najdorfov materinji jezik. Osim toga govorio je poljski, njemački, ruski, češki, holandski, španski, engleski i srpsko-hrvatski)
(Nastaviće se)
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).