2003 New in Chess Alkmaar
(45. nastavak)
Profesor
Max Euwe 1901–1981
Tokom ljeta 1972. napustio sam Sovjetski Savez. Moj prtljag sastojao se isključivo od jake želje da napustim zemlju, prilično nejasnog utiska o svijetu koji je ležao iza njenih granica i kofera punog knjiga. Prema pravilima, bilo mi je dozvoljeno da iznesem samo knjige štampane u zemlji posle 1945. godine; za knjige štampane prije tog datuma bila je potrebna posebna dozvola. Prevladavši prepreke koje je postavljala birokratija, dobio sam željeni pečat Ministarstva kulture – „Dozvola za iznošenje iz SSSR-a“ – za knjigu štampanu 1936. godine.
To je bila šahovska knjiga. Više puta sam je koristio za podučavanje djece u Lenjingradskom domu pionira, gdje sam radio kao trener; do danas je smatram jednom od najboljih šahovskih knjiga ikada napisanih. Još uvijek je imam. Na naslovnoj stranici piše: Max Euwe/Šahovske lekcije. Kada pogledam holandski naslov Practische schaaklessen na stranici izdavača, više se ne zaustavljam na dvostrukom „a“, tako neobičnom u ruskom jeziku, u drugoj riječi.
Tada nisam mogao ni zamisliti da ću, u roku od nekoliko mjeseci nakon odlaska, razgovarati s autorom, često ga sretati, pa čak i igrati s njim u kratkom meču. Prvi put sam vidio Euwea u Amsterdamu kasne jeseni 1972. godine, kada me zamolio da mu pomognem u vezi sa jednom od njegovih knjiga o teoriji otvaranja. Pristao sam, ali je moja šahovska karijera ubrzo potisnula sve ostalo, pa smo morali odustati od te ideje.
„Štab FIDE-a“ bio je grandiozni naziv koji je sovjetska štampa dala nekolicini srednje velikih soba na Passeerdersgrachtu, u centru Amsterdama, nekoliko minuta hoda od mog doma. Tokom svojih šetnji povremeno bih svratio. Euwe je često bio u inostranstvu, ali ponekad bih ga zatekao tamo, i tada bi me zamolio da mu prevedem pisma koja je primao iz Sovjetskog Saveza.
Ova pisma bila su vrlo slična i gotovo uvijek su sadržavala molbe – za autograme, fotografije ili knjige. „Misliš li da će ovo biti dovoljno?“ pitao bi me dok je potpisivao komad papira ili autografisao fotografiju. „Više nego dovoljno“, odgovarao bih. „Zaista misliš da je dovoljno?“ ponovio bi, sumnjičavo. U njegovom glasu mogao sam čuti intonacije Aleksandra Velikog, koji je prijatelju dao pedeset talenata, a kada je čovjek rekao da bi deset talenata bilo dovoljno, odgovorio je: „Za tebe bi bilo dovoljno; za mene to nije dovoljno.“
U jesen 1975. godine odigrali smo kratki dvomeč u studiju AVRO radijske i televizijske kompanije u Hilversumu. Nakon toga je čak objavljena knjiga o tom meču – Chess Match 1975 Euwe-Sosonko – u kojoj su njegove najbolje partije bile prikazane uz moje. Ne moram vam ni pričati koliko je ta paralela bila čast za mene. Knjiga je takođe govorila o šahu u Holandiji i njegovoj novoj nadi – mladom Janu Timmanu. Originalni plan bio je da on bude Euweov protivnik, ali Janov otac je preminuo samo nekoliko dana prije početka meča.
Kasnije sam pročitao, u detaljnom istraživanju Euweove karijere sovjetskog velemajstora i psihologa Krogiusa, da je „Euwe rado dozvoljavao stvaranje centralnog izolovanog pješaka i imao veliki uspjeh igrajući ove pozicije.“ Smatrao sam da je ovo tačno u prvoj partiji našeg meča, u kojoj sam čudesno spasio remi. Krogius je takođe bio u pravu kada je rekao: „Najpovoljnije je bilo pripremiti neku novost u otvaranju – čak i ako, uz pravilnu igru, ona nije dovodila do prednosti. Kao pravilo, moglo se računati na snažan psihološki uticaj iznenađenja.“ Tok meča u drugoj partiji potpuno je potvrdio ovu procjenu: novost koju sam koristio u Slavenskoj obrani nije bila jača od one koju je Euwe koristio u svom meču protiv Aljehina četrdeset godina prije. Ali bilo je očigledno da mu ovakav tip igre nije odgovarao, pa sam uspio da dobijem tu partiju.
-Nastaviće se-