Piše: Marjan Kovačević
Gledajući izveštaje o devijantnom ponašanju IM Andrejsa Strebkovsa i petogodišnjoj kazni koja mu je izrečena zbog pornografskih poruka mladim šahistkinjama, ime mi se učinilo odnekle i odavno poznatim. Zaista se radi o istom šahisti koji je svojevremeno proglašen za plagijatora u šahovskoj kompoziciji i eliminisan iz tog okruženja. Dokaza je bilo dovoljno, jer je objavljivao tuđe kvalitetne radove sa tipičnom lažnom izmenom: preslikavajući pozicije u ogledalu, pri čemu sadržaj ostaje isti.
U chessgames.com može da se nađe komentar iz 2012. sa tim podatkom i pokušaj da se plagijarizam donekle opravda „gresima mladosti“. Međutim, činjenice govore da je Strebkovs (rođen 1981.) počeo da objavljuje probleme (plagijate) tek od 21. godine i nastavio najmanje do svoje 30 godine. Neki od njih su i tada osvajali odlikovanja, a potom bili isključivani sa turnira zbog prethodništva, a kada je javno razotkriven kao plagijator povukao se iz te aktivnosti.
Evo tog komentara: :
Jan-10-12
DoctorD: Međunarodni majstor Andrejs Strebkovs (http://ratings.fide.com/card.phtml?…) je naveden na autoritativnom sajtu Jana Golhe, posvećenom problemskom šahu, kao „najveći plagijator u proteklim godinama“ – http://www.goja.sk/index2.htm, a zatim kliknite na plagijatore.
S obzirom na njegovu mladost i na ono što mi se čini kao originalan rad na nedavnim turnirima (iako ne mogu biti siguran), pitam se da li je, kao i u većini slučajeva plagijarizma, ovo bio slučaj zrelosti. Mlađi ljudi, i oni sa manje iskustva u procesu (bilo da se radi o muzici, literaturi ili bilo kojoj vrsti umjetnosti) često ne razumiju šta je plagijarizam. Međutim, mnogo dokaza na Golhinom sajtu ukazuje na očigledan plagijarizam koji bi „svako trebao prepoznati“ kao pogrešan – poput jednostavnog preslikavanja pozicija.
Ovo nije namijenjeno kao napad na Strebkovsa, već jednostavno izvještavanje o onome što je već poznato i objavljeno. Lično, smatram posebno čudnim da neko ko ima dovoljno šahovskog talenta da postane međunarodni majstor mora pribjegavati plagijarizmu, ali svakako imamo i mnogo slučajeva, na primjer, talentovanih pisaca koji su uhvaćeni kako kopiraju tuđe radove.
Postoji i obiman dokazni materijal o plagijarizmu sa sajta Jana Golhe, koji je Strebkovsa odavno proglasio za najvećeg plagijatora u novijoj istoriji šahovske kompozicije i dao čvrstu ocenu da se u njegovom slučaju ne radi o slučajnosti. Ne mogu da nađem izvorni tekst, ali je dovoljan i ovaj segment gde se indirektno pominje:
Sve ovo je zanimljivo zbog najmanje dve stvari od šireg sociološko-psihološkog značaja. Prvo, pokazuje se kako dve vrste devijantnog ponašanja, naizgled potpuno različite, mogu da budu povezane.
Drugo, zanimljivo je da šire šahovsko okruženje gotovo dve decenije nije reagovalo na neprihvatljivo, sve dok slučaj nije dobio svetski odjek. Ima tu nečeg od gesla „Jedan smo rod“ i naše spremnosti da se međusobno prihvatimo sa svim manama.
Međutim, u ovom slučaju su granice tolerancije odavno pređene, jer je plagijarizam počeo 2002. i trajao približno do 2010, a potom je, barem tokom poslednje decenije, bolesno ponašanje dobilo drugi oblik.
Marjan Kovačević