Kako ste onda izašli? – pitao sam kasnije Mesinga.
Pa vrlo jednostavno – odgovorio je. – Polako sam se spuštao niz stepenice i gledao s distance ka seržantu (naredniku) koji je provjeravao propusnice. Kada sam prišao, pružio sam mu neoznačenu propusnicu i, ne zaustavljajući se, prošao pored njega. To je sve.
Da, snaga Mesinga bila je takva da nije ni morao da hipnotiše ljude da bi im dao sugestiju. U tom pogledu, prevazišao je potrebne korake za sugestiju, pa čak i bez hipnotičkog sna, uspjevao je da utiče na druge ljude. U tom smislu, nadmašio je slavnog Ornalda koji je početkom dvadesetih godina sa izvanrednim uspjehom nastupao u cirkusima. Vidio sam ga u Taškentu: gledao je čovjeka, autoritativno izgovarao „spavaj“ i taj bi odmah zaspao. Bio je sposoban i za masovnu HIPNOZU…
Ali vratimo se temi našeg razgovora. 1946. godine održan je šahovski meč Moskva—Prag, pri čemu je prva polovina održana u čehoslovačkoj prestonici, a druga kod nas, u Oktobarskoj sali Doma sindikata.
Mesing je tada bio na turneji u Moskvi i doručkovao je u istom restoranu kao i učesnici meča. Jednom prilikom tokom doručka, Igor Bondarevski skeptično je govorio o Mesingovim eksperimentima i izjavio: „Moje misli on nikada neće pogoditi ni pod kojim uslovima.“
Andrej Liliental, budući da je poznavao Mesinga, ispričao mu je o tome, na šta je Volf Grigorijevič, čovjek blag i taktičan, odgovorio da bi, ako bi Bondarevski želio, mogao da mu dokaže svoje sposobnosti u prisustvu svjedoka.
Dogovoreno je da će Mesing održati seansu samo za učesnike meča, njihove rođake i prijatelje. Salo Flor je preuzeo ulogu organizatora. Na poslednji dan meča, sala je bila slobodna, jer se samo jedna partija još nije završila – i to baš Bondarevskog!
Priča je bila sledeća: Bondarevski je pokušavao da izvuče remi u poziciji protiv Pahmana, partija je već jednom prekinuta i sada se igrala ne na sceni, već u prostoriji za umjetnike. Ušao sam tamo petnaest minuta prije početka seanse, pozicija se malo promjenila u poređenju sa prethodnim prekidom. Mesing je ušao za mnom u sobu. Bondarevski mu je prišao, a Pahman je sjedio leđima okrenutim vratima i u tom trenutku je razmišljao o potezu; nije video Mesinga.
Tiho kako ne bi ometao partnera, Bondarevski je rekao:
— Šteta što ne mogu učestvovati na vašoj seansi, partija još nije završena.
— Zaista šteta. Ali, ko zna, možda i stignete… Mesing nije prišao tabli, samo je iz daljine pogledao igrače i otišao. Ja sam otišao u gledalište.
Tačno u tri sata Mesingova pomoćnica je objavila početak seanse. U istom trenutku na scenu je izašao Bondarevski i radosno je saopštio da se Pahman predao.
— Eto vidite, —sa osmjehom je rekao Mesing, – rekao sam vam, možda ćete ipak stići.
Samo smo nas troje razumjeli smisao tih riječi. U međuvremenu, počela je seansa. Zadatke upućene Mesingu, gledaoci su predavali u zapečaćenim kovertama glavnom sudiji – Aleksandru Kotovu. Pisali su različite stvari. Sjećam se jednog takvog zadatka: „Prilazak osobi u desetom redu, stolica br. 14, izvući mu manžetnu iz levog rukava košulje i predati je velemajstoru Floru“, i mnoge druge slične…
Kotov bi nasumice izvlačio kovertu, izvodio osobu koja je dala zadatak, i stavljao je na raspolaganje Mesingu. Ovaj bi uzeo sledeću „žrtvu“ za ruku, rekao „komandujte“ i vodio je tačno u taj red i na to mjesto koje je bilo naznačeno u poruci, nakon čega bi izvršavao sve potrebne manipulacije. Dešavale su se i smješne scene, kao na primer sa navedenom ranije manžetnom. Pošto ni njen vlasnik ni Flor nisu bili upozoreni na zadatak, u prvom trenutku Salomon Mihajlovič je bio zbunjen. Ali, kao duhovit čovek, odmah je reagovao: „Sve dok ne donesete i drugu manžetnu ja ovu manžetnu neću uzeti!“
Nakon završetka obavljanja zadatka iz svake poruke, Kotov bi otvarao kovertu i naglas čitao koji je zadatak dat. Mesing je radio bez greške. Tako je prošao sat vremena. I onda, uzimajući sledeći kovertu, Kotov je uzviknuo: „Sada prelazimo na Igorov zadatak.“
-Nastaviće se-