EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Nakon Harvicovog odbijanja, Pol nije imao šta da radi u Parizu.
Gađenje prema šahu ga je ponovo obuzelo i nedjeljama se nije pojavljivao u kafeu “De la Režans” (Café De la Régence).
Tada je istaknuti engleski majstor, sa kojim Pol nije mogao da igra u Londonu, specijalno stigao iz Londona u Pariz -gospodin D. Mongredien.
Mongredien nije očekivao da pobjedi meč, ali je jako želio sam da isproba Polovu snagu u praksi. U tu svrhu, on, slobodan i bogat čovjek, posebno je došao u Pariz.
Meč se odigrao u “Hotelu du Louvre”, u sobama g. Mongrediena. Prisustvovali su samo Edž, Saint-Aman i Jules Arnoux de Riviere, s kojim se Pol uspio sprijateljiti.
Jules Arnoux de Riviere je bio veoma nadaren šahista. On je pružio Polu najveći otpor, a Pol je više puta rekao da je Jules nesumnjivo najjači šahista u Parizu.
Često su se sastajali i provodili slobodno vrijeme od šaha zajedno. Arnoux de Rivière je bio novinar po profesiji i često putovao van Pariza. Polu je tada bilo dosadno i nestrpljivo ga je čekao.
Ali Mongredien nije bio u stanju da pruži Polu nikakav otpor u meču. Prvu partiju je odigrao dobro i postigao počasni remi, ali onda je sve krenulo kao i obično. Pol je uništio Mongrediena i pobjedio sedam partija zaredom. Tako je meč završio.
Iskreno rečeno, Pol je istakao da je Mongredien mogao pobijediti u jednom trenutku treće partije, iako to nije bio u stanju da uradi za tablom pa čak i izgubio.
Pol se uopšte nije umorio od igranja s njim. Zamke i taktičke udare Mongrediena rješavao je trenutno, mirno obilazio ih – i mogao je samo čekati da mu zrelo voće padne u ruke.
Mongredien je dugo mislio, ali to nije nimalo umorilo Pola. Prošao je školu Paulsena i drugih poznatih teških mislilaca, uopšte nije reagovao na dugo čekanje i nije se umorio od toga.
Kada se razgovaralo o šansama strana u predstojećem meču Staunton-Morphy, mnogi Englezi su vjerovali da bi Staunton mogao „preživjeti“ svog mladog protivnika.
Ali Pol i Edž su se samo nasmijali kao odgovor na takve govore. Pol bi izdržao i čuvenu sporost Vilijamsa, ako bi to bilo potrebno.
Prezir prema šahu koji je Pol pokazao u prvim mjesecima 1859. nije odgovarao gospodinu Lekenu i drugim francuskim šahistima.
Leken (Lequin) je započeo grandiozni hendikep u kafe de la Režans (Café De la Régence) – turnir za sve koji žele, a koji se igrao u pet klasa. Peta klasa dobija od prve foru… konja i topa! Pobjednici svih klasa morali su se sastati sa Polom u finalu. Mnogi učesnici su se prijavili za hendikep, ali je proveden tako neuredno da se raspao bez završetka.
Početkom aprila, Pol je bio toliko umoran od Pariza da je počeo požurivati Edža. Htio je da ode, a da se ni sa kim ne pozdravi, ali ovo se ispostavilo da nije tako jednostavno. Pariški obožavaoci Pola toliko su bučno tugovali da je morao da odigra konsultacionu partiju u Versaju protiv Šamujea i članova šahovskog kluba u Versaju…
Zatim, u čast Polovog odlaska, pariski šahisti su organizovali luksuzno veče koje je održano u kafeu de La Régence.
Na ovoj večeri pjesnici su čitali pjesme u čast Pola i vajar Lequin je okrunio bistu Pola Morfija, napravljena njegovim vještim rukama ovjenčanu lovorovim vijencem uz gromoglasan aplauz. Kad se veče završilo, Pol i Edž su se tiho odvojili od društva da posljednji put lutaju po noćnom Parizu.
Ujutru 10. aprila, Paul i Edž su otputovali za London. Sa njima je bio i Jules Arnoux de Riviere, odlučan da prati Paula do prekookeanskog broda.
Paul se vratio u London, a britanski mediji su ga pozdravili dobrodošlicom kantatom. Osvojio je kontinent, a ostrvljani su bili zadovoljni. Novine su naglašavale da je prezime Morfi („Morphy“) neosporno irskog porijekla.
Interesovanje za meč sa Stauntonom, koje je splasnulo tokom Polovog odsustva, ponovno je procvjetalo sa novom snagom. Sada, međutim, pitanje nije bilo „ko će pobjediti – Morphy ili Staunton?“, već nešto drugačije: „Da li će Staunton igrati ili ne?“. U svim klubovima su se kladili, a kvota je bila 5 prema 4 u korist toga da Staunton neće igrati.
Redakcije novina koje su imale šahovske sekcije bile su preplavljene pismima, a 90 posto tih pisama bila su pisma Britanaca, ogorčenih taktikom Stauntona.
„Imamo li šampiona ili nemamo šampiona?“ – vikao je uvrijeđeni John Bull. Londonski i provincijski šahovski klubovi donosili su rezolucije za rezolucijama, gotovo sve su osuđivale Stauntona i izražavale toplu podršku Polu.
(Nastaviće se)