EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Dvije nedelje nije bilo odgovora. Staunton je tada objavio u svojoj novini, miroljubivo pismo u formi, čija je suština bila u sledećem.
Gospodin Staunton nije igrao šah dugo vremena, a njegova današnja forma je pod znakom pitanja. Izazov g. Morfija prihvaćen je samo uslovno, a zbog izučavanja književnosti g. Stauntonu uopšte nije povoljno da prihvati izazov. Odvlačenje od književnog posla za g. Stauntona znači izgubiti hiljade i hiljade funti.
Gospodin Staunton je samo čekao kraj meča Morphy-Harvic, da obavjesti gospodina Morphyja da neće imati vremena da igra u bližoj budućnosti.
Međutim, u postskriptumu piše, ako bi gospodin Morfi ponovo bio gost gospodina Stauntona, gospodin Staunton bi rado odigrao nekoliko slobodnih, nezvaničnih partija sa gospodinom Morfijem „bez ikakvih uslova i ceremonija“.
Ali gospodin Staunton, Šekspirolog, nije stao na tome.
Sredinom oktobra, bogate i uticajne novine ‘Illustrated London News’ objavile su poduže pismo upućeno izdavaču novina, potpisano misterioznim inicijalima “M. A.“
Tvrdeći da piše iz Trinity koledža u Kembridžu, ovaj anonimni dopisnik bio je uzrujan time što neki „neodgovorni krugovi“ smatraju da gospodin Staunton izbjegava susret s Polom Morfijem za šahovskom tablom. U poruci je M. A. sa izuzetnom preciznošću navedene su sve čak i najmanje zasluge Stauntona kroz sve godine njegovog šahovskog djelovanja; hvaljeno je njegovo džentlmensko ponašanje na turnirima i mečevima prije petnaest godina; na kraju se čula tužna žalopojka o nepodnošljivom opterećenju gospodina Stauntona, koje predstavlja prijetnju njegovom jedinstvenom mozgu. „Šanse su neravnopravne!“ – uzviknuo je M. A. – „Ne možemo dozvoliti gospodinu Stauntonu da rizikuje nacionalnu sportsku čast Britanije!“ Istinski viteški karakter g. Stauntona i njegova neustrašivost u borbi očarala su M. A.! „Bilo bi nepravedno prisiliti g. Stauntona da na njegovom položaju igra sa svakim mladim džentlmenom koji nema ništa bolje da radi i koji zavidi slavi g. Stauntona…“ Ukratko, „ako g. Staunton sam nema hrabrosti odlučno reći Amerikancu ‘ne!’, onda to moraju učiniti njegovi prijatelji!“
Obimni postskriptum usput optuživao je američkog izazivača za lažljivost, lukavstvo i težnju da se predstavi kao bijedno siroče. Kada je ovaj članak pročitan u hotelu „Bretel“, nastala je duga tišina.
— Staunton brani Stauntona! – ljutito je promrmljao Edže. „On je imao klasično obrazovanje i rado citirao drevne misli.“
– Mislite li da je ovo sam napisao?
-Ko bi drugi? Odštampano je to kao pismo umjesto teksta šahovske rubrike. Koja je svrha da se novinski izdavač gnjavi anonimnim pismom? A Staunton je zadužen za šahovsku rubriku! Pogledajte kome koristi…— Edže je ponovo citirao.
— Stauntonove zasluge su navedene s velikom ljubavlju! – Pol se nasmijao.
– Kako bi drugačije?.. Ali to nije sve, gospodine Morfi, postoji nešto mnogo gore…
I Edž je Paulu pokazao bilješku u obliku pisma upućenog izdavaču Londonske novine „Bell’s Life“.
„Gospodine Izdavaču!“ – dozivalo se u napomeni. „Velika je šteta što šahisti ne žele prati prljavo rublje kod kuće! Među lakomisliljenim tupanima, za koje je šah smisao života, žaljenje gospodina Morfija može izgledati vrlo važno. Međutim, za razumne ljude, ono se čine jednostavno smješnim. Onome ko malo dublje pogleda, ono se čine ne samo smješnim, već nečim gorim…“.
Dalje, isti taj neimenovani autor optuživao je Pola da je „sâm izbjegao da igra na turniru u Birminghamu“, a sada „optužuje druge osobe za pokušaj ‘izbjegavanja’ za ono što je on uradio…“.
Kao i obično, sve ove odvratne izjave bile su potpisane glasnim pseudonimom „Ferplej“ („Poštena igra“).
— Zar je i ovo pisao Staunton? — zbunjeno upita Pol.
— Teško da jeste, — mrko reče Edž. — Ali, nesumnjivo, neko od njegovih momaka. Žele vam pokazati, gospodine Morfi, da nijanse novinskih članaka mogu varirati do beskonačnosti.
— Ostavi me samog, Edž. Čini se da znam šta sada trebam uraditi.
I Pol je napisao detaljan „Apel Britanskom šahovskom savezu“, na pet strana, upućen Lordu Litltonu, predsjedniku saveza.
U apelu su kratko i precizno navedene činjenice, a zatim je Pol podsjetio da je stranac u tuđoj zemlji, apelujući na iskrenost britanskog sportskog duha. Ukazao je da Staunton, pri štampanju njegovog pisma, nije oklijevao da izbaci pasus koji mu se nije dopao, pa je pismo dobilo pogrešan kontekst.
Pol se nije obraćao samo jednoj osobi; on je pozivao brojne britanske šahiste da ga podrže. Apel je bio datiran 26. oktobra 1858. godine, a 8. novembra je Lord Litlton odgovorio Polu iz svoje rezidencije u Bodminu u Kornvolu.
U odgovornom pismu Lord Litlton je naveo da se apel Britanskom šahovskom savezu „nije potpuno svidio, jer ona predstavlja veoma mladu, nezrelu i nesavršenu organizaciju, čije uticaj još uvek nije veliki.“
Zbog toga je Lord Litlton naglasio da odgovara isključivo u svoje lično ime. On je izjavio da je meč Morfi – Staunton ponovno bio u opasnosti sasvim ne zbog gospodina Morfija. Prema Lordu Litltonu, neki postupci Stauntona bili su nepravedni, posebno izbacivanje važnog pasusa iz Morfijevog pisma. Osim toga, Lord Litlton tvrdio je da je svjedočio kako je u dvorištu Birmingemskog koledža Staunton prihvatio izazov gospodina Morfija za meč i obećao da će početi taj meč sredinom novembra 1859. godine.
Na kraju je Lord Litlton „izuzetno žalio“ što se ključni meč između Morfija i Stauntona ponovno našao pod prijetnjom od propasti. Međutim, treba, naravno, imati na umu da gospodin Staunton nema i ne može imati nikakve veze s anonimnim pismima koja vrijeđaju gospodina Morfija.
Sa zadovoljstvom je odobrio gospodinu Morfiju da objavi ovo pismo koje osuđuje ponašanje gospodina Stauntona u bilo kojim novinskim redakcijama.
Pol je upravo to i uradio. Štampao je pismo Lorda Litltona u engleskim i francuskim novinama, a sam se počeo pripremati za izuzetno zanimljiv meč sa pruskim šampionom Adolfom Andersenom.
-Nastaviće se-