EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Pol je odbio da primi novac, ponovo navodeći da taj novac nema nikakve veze sa šahovskom igrom. Leken se vratio s novcem u kafe, ali kladioničari su ga opet poslali gore: smatrali su gubitnici i nisu imali pravo na ovaj novac.
U međuvremenu, Harvic se postidio. Ponudio je da se zamjeni „otkaz zbog lošeg zdravlja“ formalnom predajom ili čak ako Pol želi, da se odigra meč do kraja.
Pol je odgovorio Harvicu u pisanoj formi da je mu već dat na uvid njegovo, Harvicovo, odbijanje da nastavi igru. Ako g. Harvic želi odigrati još jedan meč, Pol Morfi mu je na usluzi, i meč bi mogao da počne još danas.
Harvic je odlučio da ne prihvati ovaj izazov; bilo mu je dosta poraza.
Polovo odbijanje da prihvati novac od opklada izazvalo je buru. Došle su stotine pisma sa svih strana, na hiljade opklada je bilo posvuda, i Polov postupak unio je potpunu konfuziju. I Pol je, kao i uvijek, pronašao najmudrije i najpravednije rješenje. Prihvatio je novac od Lekena i predao ga gospodinu Deloneu s tim da svaki od gubitnika može, po želji, vratiti svoju opkladu. Ukoliko, kako stoji u pisanoj Polovoj izjavi, bude nešto ostalo kod gospodina Delonea, onda ovim novcem treba platiti put od Bresslaua do Pariza velikom njemačkom majstoru Adolfu Andersenu, ako on poželi da igra sa Polom Morfijem prijateljski meč.
Izgledalo je da se sve završilo na obostrano zadovoljstvo, ali evo ponovo je Harvic izveo jedan od svojih trikova: štampao je u brojnim tabloidnim listovima izjavu u kojoj je tvrdio da nikada nije izgubio meč od g. Morfija da je meč prekinut nedovršen i da je gospodin Morfi ljubazno pristao da razmotri da se čitav meč poništi zbog njegovog, Harvicovog, lošeg zdravlja.
Nastalo je toliko uznemirenje šahovske javnosti da je Harvic morao na neko vrijeme je da nestane sa pariškog šahovskog horizonta.
Sve pariške novine – od ozbiljnog “Monitora” do humorističnog “Šarivari-ja” – pisale su o Polu Morfiju od dana kada se pojavio u Parizu, neprekidno. Postao je omiljena ličnost o kojoj su pisali iz broja u broj.
Na jednoj karikaturi, Britanija je gubila od Indije i molila gospodina Pola Morfija da joj pomogne u igri. Na drugoj, neki čovjek je odbijao ući sa suprugom u kafić „De la Režans“ pod izgovorom da će tamo prisutni Amerikanac, ni manje ni više, nego odnijeti njegovu kraljicu.
Desetine portreta Pola su se štampale u svim ilustrovanim novinama, ali među njima nije bilo ni dva koja su mu zaista ličila. U jesen 1858. godine, Pol Morfi, „mali Amerikanac“, bio je jedna od glavnih atrakcija Pariza. Svi su ga poznavali i svi su ga voljeli. Sent Aman je pisao da je Pol uspio da zadovolji potrebu koja je Pariz dugo mučila – potrebu za herojem.
Vajar Leken zamolio je Pola da mu pozira za bistu, i Pol je poslušno provodio sate u ateljeu dok sjajna metalna bista nije bila gotova. Bista je bila izložena na Jelisejskim poljima, čitav Pariz je trčao da je pogleda i divi se ne samo sjajnom talentu vajara, već i plemenitom licu originala.
Vijesti o Polu su stigle do visokih društvenih salona, pozivi su pristizali iz nedodirljivih vila u predgrađima Sent- Onore i Sen-Žermena; Pol je stekao prijatelje i obožavaoce u najvišim krugovima. Pol i svuda prisutni Edž su često posjećivali vojvodsku ložu u Italijanskoj operi.
Jednom su izvodili „Normu“ Bellinija. U pauzi su natjerali Pola da igra protiv vojvode od Braunšvejga (Brunswicka) i grofa Izouara (Duke Karl Count Isouard) koji bi igrali konsultacionu partiju. Pol je sjedio leđima okrenut bini. Partija je bila zanimljiva, a partneri su potpuno zaboravili da počinje drugi čin.
Pol koji je odrastao u muzičkoj porodici, osjećao se čudno. Volio je muziku, cijenio i poštovao rad glumaca, ali vojvoda i grof ga nisu doslovno puštali, gotovo ga prisiljavajući da igra sa njima šah.
Primadona gospođa Panko, koja je pjevala ulogu druidske sveštenice, bacala je prezrive poglede na vojvodu. Horisti, koji su igrali druide, pjevali su o „krvi i vatri“ sa posebnim izrazom, često pogledavajući nesrećnu ložu.
Na kraju se Pol razljutio i pobjedio vojvodu i grofa, stvarajući tako jednu od vječnih, besmrtnih partija.
Možda su najprijatniji trenuci u Parizu za Pola bili u kući jedne baronese, poznate kao mecene umjetnosti. Baronesa koja je bila kreolka po krvi, čvrsto je držala malog Pola, vodila ga za ruku po svojoj vili i predstavljala ga svakome:
„Evo, gledajte! Konačno sam pronašla pravog kreolca u Parizu! Čistokrvnog kreolca, baš takvog lijenog i bezbrižnog kao što sam i ja sama!“
Baronesa je voljela šah. Kada je igrala s Polom, pored nje su sjedili Leken i Sent-Aman i nisu joj dozvoljavali da pravi grube greške. Naravno, gotovo sve partije završavale su se remijem. Pritom, sva četvorica su komentarisala partije na način koji je dovodio gledaoce do suza od smjeha.
U toj kući često je boravio ugledni gospodin Mezon, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Parizu. Bio je veoma ponosan na Pola i obasipao ga pažnjom.
„Da li vi sami igrate šah, gospodine Mezon?“ jednom ga je naivno upitao Pol.
„Moj mladi prijatelju!“ odgovorio je gospodin Mezon. „Kako ja ne bih igrao šah? To bi bilo uvreda na sjećanje na Bendžamina Franklina, u čijoj kući živim!“
Hotel Meris uskoro je dosadio Polu, pa su se preselili u hotel Bretejl, na uglu ulica Dofen i Rivoli. Bio je na samo korak od najboljih četvrti grada i kafane „De la Režans“.
(Nastaviće se)