Piše: FM Medar, Željko (2004)
U toku Opštinskog prvenstva novosadskih osnovaca, subota, 2. mart, gde sam sudio dečacima 1. razreda, dobio sam telefonski poziv posle kojeg sam ostao šokiran. Vest je glasila: Umro je Miroslav Čabarkapa, Spasin mlađi sin!
Šok, neverica – suze. Deca su me začuđeno gledala. Ostalo je da se odigraju još nekolicina partija 1. kola. Izvinio sam se, otišao do prozora, desetak sekundi razmišljao, obrisao suze, okrenuo ponovo prema deci, i prišavši im rekao: „Izvinite još jednom, umro mi je jako dobar drug“. Shvatili su da sam tužan. I nastavili smo turnir. Sebi sam rekao da više nema odavanja emocija. Kada sve završi, isplakaćeš se!
Da, Miroslav Čabarkapa. Majstorski kandidat, rođen 17. marta 1977. godine, više nije sa nama. To što potiče iz šahovske porodice, nije toliko važno. Naime, i otac Spasoje i stariji brat Velibor su majstori FIDE. A šta je važno?
Važno je to da su Mimicu, kako su ga od milošte gotovo svi u prostorijama Novosadskog šahovskog kluba zvali, krasili dobrota, čestitost i veliko drugarstvo. Svi su ga voleli! Njegov bariton nije odgovarao nadimku, sve ostalo jeste. I kada je bio neraspoložen, to se nije videlo. Video se samo njegov osmeh, krupne oči i dobra namera. A bio je lep momak, kasnije izrazito lep čovek. Po izgledu, 10 godina mlađi. A opet – skroman.
Kao šahista, dugo je „tavorio“ kao jak prvokategornik. Kasnije je ovaj dobar igrač blica, inače doktor stomatologije, igrao sve bolje, i iskustva stečena u brzopoteznim partijama, skupljao i konačno pretvorio u titulu majstorskog kandidata. Igrao je u šahovskim klubovima, od matičnog Vrbas, preko novosadskog „Eđšega“ do DŠK „Kapablanka 1992“ iz Novog Sada s kojim je iz ranga u rang došao do Bačke lige. A bio je i jedan od najredovnijih igrača blica, kada je počela tradicija odigravanja Subotnjeg cugera.
Njegov stil igre je lako opisati: mogao je da izgubi od svakog, ali i da pobedi i one sa majstorskim titulama. Skromnog znanja u otvaranju, imao je nekolicinu „svojih“ sistema, ali ako se „namesti“ pozicija za napad uz jaku taktiku i žrtve, znao je da zablista i ostvari lepe pobede.
Njegov život, pogotovo kada je zdravlje bilo u pitanju, mogla bi odslikati jedna upitna rečenica… Zašto dobri ljudi često moraju da idu težim putem?
Pre nešto više od dve decenije uspeo je da pobedi jednu opaku bolest. Mučio se da nađe posao u struci i s velikom upornošću završio medicinu. Konačno, zaposlio se kao bolnički tehničar i kada je egzistencijalno „živnuo“ opet neka nevolja!
Posle teže bolesti, njegovo plemenito srce je prestalo da kuca u petak, 1. marta.
Već sada znam da će u utorak, 5. marta doći mnoštvo ljudi, drugara i prijatelja da isprati našeg dragog Mimicu. Putuj druže! Možda te negde tamo čeka neki bolji svet. A mi ćemo uz takođe Jadrankin stih setno u sebi ponavljati „Što te neeeema…“
P.S. Dragi Mimice, klupski druže, hvala ti što si mi pomagao u najtežem periodu mog života kada si me obilazio svakog dana u bolnici i donosio novine i voće i u tvom belom mantilu stajao pored mog kreveta davao podršku i pojačavao moju nadu za brže ozdravljenje.
(Preneseno sa sajta Večiti šah)