EVGENIJ ZAGORJANSKIJ
Izdavač: “FIZKULTURA I SPORT”, Moskva, 1980
Britanski šahovski savez pozvao je g. Pola Charlesa Morphyja (Louisiana) da učestvuje kao gost na narednom kongresu ovog saveza, koji bi trebao da se održi u gradu Birmingemu juna ili jula 1858. Poziv je prilično nejasno ukazivao da treba da se održi i šahovski turnir, a uopšte nije navedeno da li je g. Morphy pozvan kao učesnik na kongresu i turniru ili samo kao učesnik kongresa. Međutim, to nije imalo praktičnog značaja, pošto je Pol odmah donio odluku.
Početkom aprila, Pol je poslao pismo u Englesku da se zahvali na pozivu i pokušaće da stigne. Istom poštom javio je Edžu da očekuje da će biti u Engleskoj u julu i uputio ga “Unaprijed izvršite sve potrebne pripremne mjere.”
Ni sam nije dobro znao šta se podrazumijeva pod ovom poslovnom formulom, ali je jedno sigurno znao – da je u Engleskoj, Staunton bi morao da igra meč s njim.
„Neće li te Staunton prevariti, Pol?“ – upitao je zabrinuto Morian: „Doći ćeš u Evropu, a Staunton će reći da je bolestan i da nije raspoložen za igru.“
„Moramo pokušati da spriječimo Stauntona da ovo kaže! — strastveno je odgovorio Pol. „Gospodin Staunton je plemeniti engleski džentlmen, on ne može prekršiti svoju riječ!“
…………
Sledećeg dana, 26. maja, Paul je krenuo parabrodom „Natčez“. U Njujork je stigao 8. juna.
Devetog juna, a da nije ni vidio nijednog od njujorških šahista, Paul je na transatlantskom brodu „Arabija“ otplovio u Stari svijet. Nije želio da privlači pažnju njegovo putovanje. Otišao je u osvajanje Evrope potpuno sam, bez ikoga poznatog i slobodan kao ptica.
Usamljenost mu nije smetala. Pol je bio sretan kao dječak koji je prvi put osjetio slobodu.
Arabia“, prvoklasni brod, plovio je prema istoku. Njegov pramac je rezao zelene vode Atlantika, podizao se i spuštao, a voda je glasno pljeskala po osjenčenim crno-bijelim bokovima broda.
Vrijeme je bilo divno. Tokom tih dugih ljetnjih dana, Pol je provodio vrijeme na palubi, na prugastoj ležaljci, lijeno prateći oblake koji plutaju iznad njega. Pol je putovao sam. Klubovi u New Orleansu i New Yorku nudili su mu pratnju, ali on je to odbio. Takođe je odbio i novac. Novac mu nije bio potreban – želio je da pobjedi u Evropi samostalno.
Bio je sam i potpuno srećan. Nakon dvanaest dana – vrijeme koje je bilo blizu rekorda tih godina – „Arabia“ je uplovila u luku Liverpoola. Pol je prešao u željeznički vagon, iako mu se ovaj vid prevoza uopšte nije dopao. Iskrcavši se na londonskoj željezničkoj stanici, Pol je s teškoćom pronašao taksi. Nije ga niko dočekao, osjećao se blago uvrijeđenim.
Rekao je taksisti da ga odveze do hotela. Crvenokosi taksista u cilindru uskočio je u kočiju iza sedla i pucnuo bičem.
Za pola sata, Pol je bio na Strandu. Recepcioner u hotelu, sličan ministru, odveo je Pola u prostranu hladnu sobu i zamolio ga da plati unapred za nedjelju dana. Pol je platio i legao da spava.
Nakon sat vremena probudio se, bilo mu je hladno. Mirisalo je na prašinu i buđ, negdje ispod rupe je grebao miš. Paul je pozvao službenika hotela i zamolio da mu upale kamin. Imao je groznicu.
Pospana sobarica je upalila vatru u kaminu, pogledala Pola, zjevnula i izašla.
Drhteći ispod pokrivača, Paul je zurio u vatru. Miš je nastavio da grebe. Pol se zagrijao i zaspao. Kasno se probudio i odmah se sjetio da je danas 22.06. njegov rođendan.
Imao je dvadeset jednu godinu.
Pol se nasmijao ispod pokrivača. Mogla se dogoditi da danas bude na ceremoniji prijema u sud… Ali da li je to vrijedno žurbe? ispred njega je dug život, advokatura će imati vremena da mu se deset puta zgadi. Sada se suočava sa važnijim, odgovornijim zadatkom. Mora ga riješiti, a pravna struka može da sačeka.
………..
Šahovskih klubova u Londonu bilo je na desetine, postojali su gotovo u svakom kafiću. Od bradatih Poljaka i Italijana, strast prema šahu prenijela se na prave Londonce. U jednom od kafića neki gospodin Gliden organizovao je posebnu šahovsku prostoriju koja je kasnije postala poznata kao „Divan“. Gliden je u istočnom stilu opremio zadnju sobu svoje prodavnice čaja na King Streetu u Koven Gardenu. Nabavio je nekoliko desetina šahovskih kompleta i stavio sve to na raspolaganje šahistima. U „Divanu“ se takođe mogla naručiti kafa i drugi napitci.
Kako je posao cvjetao, morao je proširivati prostor. Svi poznati šahisti tog doba, a i kasnije, boravili su u „Divanu“. Ovde su igrali Popard, Frejzer, Danijele, Sjen, Vilijams, Perigol, Aleksander i drugi. Ovde je počinjao svoju karijeru prije nego što se preselio u kafić „De la Režans“, mladi Lajonel Kizericki. Veteran Lewis i George Walker, koji je 1833. godine otvorio prvi redovni šahovski odeljak u londonskim novinama, izabrali su „Divan“ za svoje stalno boravište i gotovo ga nisu napuštali do samog kraja života.
-Nastaviće se-