Igra koja je ukrasila živote
Mnoga vredna dostignuća majstora FIDE iz Vršca zasenilo je ono što je davno učinio za devojčice iz sela Pavliša. – Kako je „zlatna” generacija dočekala i proslavila „zlatni jubilej”
„Zlatne devojčice iz Pavliša” 1972, sa nastavnikom Miloradom Kapelanom: Dušica Čejić, Božanka Bućkoš, Jadranka Grek, Staka Cvetković i Vera Stefanov
Foto Iz lične dokumentacije
Priznanje za izuzetni doprinos razvoju šaha, koje je krajem prošle godine primio na proslavi 75 godina ŠS Srbije, povod je podsećanja na podvige majstora FIDE Milorada Kapelana iz Vršca. Jedan deo te priče je odavno poznat, ali drugi nije, a nastavlja se i uoči njegovog 80. rođendana.
Grad Bore Kostića (1887-1963) jedini je u kom se čuvanje šahovske baštine ozvaničilo formiranjem Udruženja građana za negovanje šahovske tradicije – Vršac. U takvom okruženju – gde se sećanje na prvog srpskog velemajstora čuva imenom kluba, spomenikom u centru, nazivom ulice i turnira, tribinama i dukomentarnim filmom – rasla je i ljubav nastavnika matematike Milorada Kapelana prema šahu.
Za prvo mesto službovanja dobio je 1966. Osnovnu školu „Đura Jakšić” u vršačkom Pavlišu, selu od par hiljada stanovnika. I tu je načinio podvig koji će zaseniti njegove kasnije, pa i onaj kada je prvi u Evropi 1988. uveo šah kao obaveznu vannastavnu aktivnost, na mestu direktora vršačke Osnovne škole „Vuk Karadžić”. A, radio je duže od pola veka još mnogo toga za opštu korist, preko čuvanja sećanja na Boru Kostića i organizacije turnira, do udžbenika „Programirana nastava šaha”.
Između fudbala i šaha
U vreme kada je ženski šah bio zapostavljen, daleko pre sestara Polgar, svim medijima su prostrujale vesti o „zlatnim devojčicama iz Pavliša”, koje su 1972, u uzrastu od 13-14 godina pobedile na Sportskoj olimpijadi školske omladine Vojvodine (SOŠV), a potom nastavile sa pojedinačnim uspesima, za tablom i van nje. Dušica Čejić, Jadranka Grek, Staka Cvetković, Božanka Bućkoš i Vera Stefanov su preko noći postale šahovske miljenice. Zatim su došle mlađe, Olgica Grek, Ljilja Božić i Vesna Veljić, a usput smo saznavali i za prethodne Kapelanove učenice.
I na prvim ženskim omladinskim prvenstvima Srbije 1975-80, dominirale su Pavlišanke na čelu sa trostrukom uzastopnom šampionkom Dušicom Čejić, budućim internacionalnim majstorom. I ne samo to, omladinskim ženskim šahom počele su da vladaju Vojvođanke iz manjih mesta: Zorica Nikolin iz susedne Uljme, sestre Slavica i Vesna Markov iz Mramorka … Izjava poznatog novinara Dušana Bućana da su devojčice iz Pavliša odigrale fundamentalnu ulogu u razvoju ženskog šaha u Jugoslaviji, pokazala se potpuno tačnom.
– Počeo sam u sredini vanšahovskoj – priča Milorad Kapelan. – Možda je znao da igra ko je bio u vojsci, ali Pavliš je pravo fudbalsko selo, pa svi dečaci koje sam učio na proleće odu na fudbal. I ja sam igrao za Crvenu zvezdu iz Pavliša, ali već sam bio majstorski kandidat i žao mi je bilo. Kada su uvedene sportske igre SOŠOV, dobili smo motiv da se spremimo. Već na prvom takmičenju, dve godine pre „zlatnih devojčica”, „bronzane” su bile Leposava Božić, Dobrila Šašić, Danica Kojić i Radica Ivković, pa je 1972. dala još više poleta. Osnovao sam i šahovski klub. Posle je sekretar ŠS Vojvodine Vlasta Šljivić organizovao Prvo žensko omladinsko prvenstvo Srbije u pilotskoj školi u Vršcu, 1975. Pobedila je Dušica Čejić, bez izgubljene partije, a među 18 učesnica bilo je šest iz Pavliša. Bez drugarskih remija ili ljutnje.
U selu su svi počeli da prate šah:
– Na Pionirskom prvenstvu Srbije 1974. prvo mesto podele Vesna Živković i Jadranka Grek. Organizujem dopunski meč u fiskulturnoj sali u Pavlišu, svako veče 200-250 gledalaca. Stariji čovek u prvom redu na kraju aplaudira kao i svi drugi, a onda me pita ko je pobedio… Imali smo i bratimljenje sa selom Buljane kod Paraćina, spremimo prase za njihov dolazak, kad ono stiže pun autobus. Ja kažem domaćinima da spremaju drugo prase dok se igra šah … Bili smo i u Plovdivu, gde je majstor Drumev organizovao meč sa omladinskom reprezentacijom Bugarske. Pavliš pobedi i tamo i kod kuće, Drumev nije verovao da nismo imali pojačanja, ali u tom uzrastu su Pavlišanke bile jače od ekipe ostatka Jugoslavije.
Tragovi duži od pola veka
Kako se nastavio život devojčica iz Pavliša?
– To su bile skromne porodice, iz kojih su devojčice retko nastavljale školovanje. Šahistkinje su prve završile srednje škole i fakultete. Olgica Grek je imala stipendiju Titovog fonda i preko 9.70 prosek na fakultetu, da nije toga ne bi ni mogla. Sve su bile odlični đaci, primerne u svakom pogledu, ponos sela. Sve su slične, nema velikih razlika, izuzetno su zahvalne su za sve što im je doneo šah.
Skromnost i odanost koju Kapelan pominje upoznali smo na primeru Dušice Čejić (Ivanišević), najuspešnije na šahovskom polju, zatim u profesiji ekonomiste i danas kada je glavni organizacioni oslonac OŠK Beograd. O majstoru Jadranki Grek (Čičovački), čiji je suprug Predrag Čičovački takođe šahista, našli smo na internetu pohvale iz SAD za rad sa obolelima od Alchajmerove bolesti.
O svakoj može daleko više da se kaže nego što je to ovde moguće. Upravo je najvažniji i najmanje opisani deo priče to što im je šah doneo i kako su se sve okupile 50 godina kasnije, da proslave tu čuvenu pobedu u Šidu:
– Čekali smo Jadranku da dođe iz SAD. Staka je veza sa njom, sedele su u istoj školskoj klupi. Došla je i Stakina sestra Dobrinka, nekada izvanredna rukometašica i košarkašica, brza kao munja. Ona se udala za brata Božanke Bućkoš, a mnoge su se okumile, na primer porodice Grek i Čejić. Sve su završile škole i sve ostale u odličnim odnosima.
Rad u Pavlišu ste završili pre bezmalo pola veka. Idete li nekada tamo?
– U Pavlišu imam svastiku, a njen sin devojčicu koja ide u prvi razred i hoće da igra šah. Onda sednem na bicikl i stignem tamo za pola sata, ko će drugi?
Na proslavi zlatnog jubileja: Božanka Bućkoš (Simić), Jadranka Grek (Čičovački), Dušica Čejić (Ivanišević), Staka Cvetković (Ivković), Milorad Kapelan, Dobrinka Cvetković (Bućkoš) i Vera Stefanov.
Foto Iz lične dokumentacije
Marjan Kovačević
Preneseno iz POLITIKE