Piše: GM Rashit Ziatdinov
Velemajstor Dreev govori o pravilima šahovske igre.
Poslušajte:
Aleksej Dreev: “Mislili ste da postoje samo pravila FIDE, a ispostavilo se da postoje i korzikanska pravila. Šta je to? Nikada nećete pogoditi! To je kada nije dozvoljeno da ponudite remi, ni u jednom potezu! Ono što želiš ipak to i uradiš. Tako sam ipak, uspio da napravim dva remija – sa Onischukom i sa Kamskim – i onda sam morao da igram sa mladim indijskim šahistom rejtinga 2500. Stvarno sam želio da igram nekako čvrsto i ovo ograničenje mi je zaista smetalo. Svi šahisti znaju ovo: ne možete igrati na remi. Zašto? Jer psihološko stanje postaje neadekvatno. U skladu sa tim i potezi postaju takvi. Odnosno, ovdje prepoznajemo uticaj psihologije. Jednostavno zaboravimo na nju i donosimo samo konačne zaključke: ne možete igrati na remi. I niko se ne sjeća zašto. Ali to zaista otežava adekvatno sagledavanje situacije.
Sada ćemo se dotaknuti veoma suptilne teme koju je teško objasniti. Ponekad vidite da je potez loš, ali ga odigrate. Takav paradoks. Ako pitate profesionalce, mnogi će reći: da, takve situacije su se dešavale mnogo puta. I niko to ne može objasniti.
Dakle, ovo je psihologija. A tu je i fiziologija, a ovo je još strašnije! Odakle dolaze greške? Čovjek je suočen sa nekom vrstom izbora – prvi, drugi, treći potez. Ima ljudi koji brzo biraju, a postoje ljudi koji se muče dok biraju jer odlučuju: šta je bolje? A ništa nije bolje. Dobro, napravio je neki izbor. Jednom, dvaput… Ali treći put više ne može da izabere – mozak odbija da radi, jer je već iscrpljen ovim stalnim problemom izbora. I čovjek jednostavno odigra neki potez da brzo završi, tako da ne bi bilo izbora. Ponekad gledamo partije i pomislimo: Glupost, kako se ovo moglo dogoditi?! A onda smo pročitali: „Nisam to bio ja!“ – čuvene riječi jednog slavnog velemajstora. I s pravom, to nije bio on, to je bio mozak, kojeg ne možemo uvijek kontrolisati.
Inače, svijest i mozak su različite stvari. Ako neko misli da kontroliše svoje misli ili funkcionisanje svog mozga, onda se duboko vara. A u šahu se igra ne samo svjesno, već i mozgom. I u nekom trenutku on se jednostavno ugasi. Pregrijava se i gasi. I da ne bi potpuno izgorio, on napravi takav potez da se sve brzo završi. Ovo je jedan od razloga za greške. Inače, ponekad kažu: ovaj šahista igra jače, onaj slabije. A onda pogledaš: taj koji igra slabije bolje razumije šah. A oni koji ne razumiju mogu imati veći rejting. Ima takvih slučajeva. A koji je razlog? Da, baš kao i računari, mogu imati različite hladnjake. Znate šta je hladnjak, zar ne? To je ventilacioni sistem. Ranije sam imao kompjuter sa jednim hladnjakom, a sada imam sa dva. Tako je i ovdje – neki šahista jednostavno ima moćniji hladnjak u mozgu. Ali možda i manje razumijevanja igre. Moraš ovo zapamtiti i ne pokazivati na nekog prstom: oh, ovaj je previdio, ili reći nešto drugo. Neophodno je razumjeti karakteristike ovog procesa – vrlo složenog i, zapravo, potpuno neproučenog sa naučne tačke gledišta. Kako se mozak ponaša u stanju stalnog stresa? Partija je već stresna, a čak više i kada igrate za tim… Odnosno, priroda svih ovih grešaka je najzanimljivija stvar.
I vrlo je neuko samo reći za nekoga: on ne zna da igra, previdio je mat!
(Preneseno sa fejsbuka)