Na kraju takmičarskog dela sećanja, da se vratim na početak, i davnu 1961. godinu. Kao što sam već opisao, sticajem okolnosti 1961. propuštam šansu da odem na Omladinsko prvenstvo Srbije. Tada se pod uticajem Radovana Tomaševića, u to vreme poznatog po svojim inteligentnim, zajedljivim, često i ciničnim kibicerskim komentarima, okrećem problemskom šahu. (Radovan je bio neuporedivo slabiji šahista od svog mlađeg brata Srboljuba Tomaševića – Kikija sa kojim sam uspešno delio megdan, solidan u dopisnom šahu, a odličan u problemskom šahu – specijalnost pomoćni matovi u kojima crni vuče prvi i pomaže belom da ga matira. Za tu vrstu problema je potrebno puno mašte da se zamisle i ostvare sve moguće matne slike.) Pošto sam dosta razmišljao o prožimanju i vezi između duha i materije, u problemskom šahu sam uočio tu međuzavisnost. Materija nije najvažnija, bitan je duh koji pokreće materiju da dela. Recimo, možete matirati prozaično u više poteza, ali je samo jedan mat u dva ili tri poteza. A da bi se postiglo to najoptimalnije rešenje potrebno je naći neočekivani, spektakularni potez, zaobilazeći mnoge varke i zamke koje obaraju zamišljene ideje. Ako je praktičan šah proza, a sa umetnutom strategijom i lepim kombinacijama – umetnička proza, problemski šah je poezija. Poezija koja nam kratkim, jezgrovitim stihovima otkriva svu lepotu šahovske igre.
U ovom teškom dobu ljudi greše. Umorni, naelektrisani svakodnevnim stresnim situacijama, gube uzemljenje, bukvalno i figurativno. Sluđeni informacijama sa medija potežu za pogrešnim rešenjima; teže izbegavanju bolesti, patnje i bola, u strahu održavaju socijalnu distancu, udaljavaju se od ljudi. Ali nema brzih i bezbolnih rešenja. Potreban je rad na sebi, jer čovek nije puko materijalno telo, ima i dušu. Međutim, u nastalom vremenu zla, mnogi ljudi zaboravljaju da ne smeju da se prema slabijima ponašaju kao vukovi prema ovcama, već da smo jedan rod. A šah nas to uči. Gens una sumus.
Šah je istovremeno najveći učitelj života. Surovo nas kažnjava za trenutni gubitak koncentracije, za pomisli gordosti, da smo samo svojom zaslugom nadigrali protivnika, a ne i njegovom. Jer ko poslednji pogreši, on dobija. Pa ne bi bilo moguće da ostvarimo lepu kombinaciju da protivnik nije napustio rovovsku, mirnu, često neinventivnu, čisto racionalnu borbu, Da nije krenuo u napad da osvoji materijal ili da vas potisne. A vi mu materijal velikodušno dajete za tempo ili dva, žrtvujete pešake ili po racionalnoj vrednosti težinski jaču figuru. Jer u dinamičkom šahu tempo i vreme se uključuju, standardna pravila se menjaju, više ne važe, sve se kreće…
Hodamo po vibrirajućoj žici nad provalijom (vreme za razmišljanje teče, brzo prolazi, sat otkucava a događaji ubrzavaju), i od jednog poteza, ako su spaljeni svi mostovi, zavisi da li će kraj biti sa štitom i lovorikama, ili na štitu, jer smo poraženi. Zato ne uzlećite u mislima i pomislima za vreme partije, jer dok se ne završi borba ništa nije gotovo. I klonite se sadašnjeg, većim delom obesmišljenog šaha. Šah nije gladijatorska borba na život i smrt, do golih kraljeva, niti ceđenje suve drenovine, koje se (zbog sadašnjih uspeha Magnusa Karlsena, ali i zbog uticaja kompjutera i kompletnog skeniranja partija igrača) sve više primenjuje, već treba da bude viteška borba. Ako ste pobedili protivnika zahvalite mu se što vam je omogućio da ostvarite lepu kombinaciju ili lepu pobedu.
Za mene igranje šaha nikada nije borba protiv figura, ona postoji samo u analizama pozicija. U šahovskoj partiji je potpuno druga situacija: tamo je primarna borba dve ličnosti i tada je psihološki potez najneugodniji i jači od bilo kog, kompjuterom izabranog objektivnog poteza. Tako je igrao prvak sveta Emanuel Lasker, a delom ga je sledio i Boris Spaski. Naime, uvek možete da zavaravate sebe i pronađete „razlog“ svog poraza, ali je nužno pronaći uzrok. I zapamtite osnovno pravilo. Iz jednog poraza može da se nauči mnogo više nego iz više pobeda. Tako i za život iz par ključnih partija šaha možete naučiti više nego iz desetine pročitanih psiholoških knjiga! Jer šah je istovremeno učitelj, ali i igra života. A život je čudo… I sećajte se poslovice o lisici i kiselom grožđu. Ne obazirite se na nedobronamerne komentare ljudi koji ne znaju mnogo što šta, koji ne uočavaju lepotu, koji nisu naporno radili, nisu privilegije mukotrpno stekli, koji se ne raduju uspesima bližnjih. Zato i ne znaju da cene napore drugih, obezvređuju ih.
U problemskom šahu nema zavaravanja. Uslovi su za sve jednaki, i nastaje borba sa samim sobom. I ako vaš drug reši problem za nekoliko minuta, a vama je potrebno mnogo više vremena, ili uopšte ne uspevate da rešite problem, ne možete se izvlačiti i zavaravati sebe. Sećajte se poslovice da šugavoj ovci i runo smeta. Zato otklanjajte „šugu“ sa svoje kože i psihe. Naučite se da cenite uspehe drugih. I ne samo da ih cenite, već i da se radujete što su ostvareni.
Problemski šah pomaže i kao trening uma. U redu je privremeno dići ruke, ali je besmisleno odustati od daljih pokušaja da se problem reši. Dajte sebi vremena da problem „odspava“ bukvalno i figurativno. A onda, ako se povremeno na kratko vraćate problemu, zavisno od težine, jednog dana ćete rešiti problem. Možda će vas san samo navesti na put, a možda i dati rešenje. Jer pored svesnog dela posedujemo i nesvesni. A on je naš prijatelj ako se povežemo sa njim, ali i neprijatelj ako ne obraćamo pažnju na njega, ako ga, potiskujući, zatrpavamo našim u životu stečenim ili nasleđenim nerešenim problemima ili zabludama. Tada je nesvesno naša zlokobna senka, tamni deo ličnosti, naš najveći neprijatelj.
Uspešno rešavanje šahovskih problema te 1961/1962. školske godine, zacelilo mi je rane zbog ponovljenog neuspeha da odem na Omladinsko prvenstvo Srbije. Srećom, postojala je dobra problemska literatura. U Zagrebu je pod redakturom ing Nenada Petrovića izlazio odličan časopis „Problem“. Rešavajući sve više raznovrsne probleme pamtio sam matne slike, vežbao rešavanje problema sa malo figura naslepo, igrao i prvu partiju naslepo. Nisam „lomio zube“ na teškim problemima, već sam ih prepuštao nesvesnom delu, i rešenja su dolazila u snu. A komunikacija sa nesvesnim pomaže vam da, kada ste odmorni, ili kada niste previše nervno napeti, da istovremeno mislite i radite dva umna posla, koristeći, osim svesnog, i nesvesni deo ličnosti. To đacima može da pomogne pri rešavanju zadataka na ispitima. Na početku pažljivo pročitajte sve zadatke, fokusirajte se na one za koje mislite da ih možete lakše rešiti, i dok radite jedan, nesvesno može da vam pomogne u rešavanju sledećeg zadatka. I po završetku svakog zadatka ponavljajte proces.
Prema do sada iznetom, nikada ne treba očajavati ako se nisu odmah ostvarile vaše želje i nade. Imajte na umu srpsku narodnu izreku u nesreći: „Ko zna, (ili „Samo Bog zna“) zašto je to dobro“. Jer i lična patnja nas natera da uočimo možda još veće patnje drugih, i da sa empatijom postanemo topliji, bolji ljudi. A tada nismo sami. I kada mislimo da nema izlaza, pomoć nam nenadano stiže! Dakle, ako u za vas teškim trenucima ne lenčarite, ne padate u depresiju, već se borite, pre svega sa samim sobom i svojim slabostima, uspeh neće izostati. Jer problemski šah mi je pomogao da, emocionalno sazreo, rezultatski budem superioran u nadmetanju sa mojim vršnjacima već na prvom odlasku iz Niša, na prvenstvima Srbije i Jugoslavije.
U svom razvoju na klasičnom šahu, samouk, ostale su mnoge praznine koje nisam, zbog obaveza i nedostatka vremena, uspeo da popunim. Ono što drugi znaju rutinski da igraju, ja ne znam. Kod mene je igra stvar nadahnuća, pa su zato i oscilacije veće. Za veće uspehe je potreban učitelj u mladosti. U problemskom šahu postoji srećna okolnost da, pošto je to prvenstveno borba sa samim sobom (ne postoji direktna borba sa protivnikom), učitelj može bez ikakvih problema da ostane dragi poštovani učitelj koji se raduje uspesima svog otkrivenog i obučavanog učenika. Ne doživljava ga kao opasnost za umanjenje svoje slave i uspeha koji bi (ne samo zbog bioloških faktora) od strane učenika u usponu trebalo da budu veći. Pravi učitelj primenjuje evanđelsko načelo: „Podeljena radost, dupla radost. Radost drugih je i moja radost.“ A sa time ide i: „Podeljena tuga, pola tuge“. Učitelj je deo porodice, nedaće se lakše savladavaju, a napredak i korist su obostrani. Družeći se sa mladima, učitelj se telesno i duhovno podmlađuje.
U problemskom šahu takav učitelj postoji. To je Marjan Kovačević, velemajstor rešavač, ali i kompozitor šahovskih problema. On je među mnogim imenima poznatim u šahu, ali i u strukama koje su izabrali, iznedrio Vladimira Podinića, velemajstora rešavača, člana državne reprezentacije već sa 16 godina, nosioca brojnih medalja, internacionalnog majstora u klasičnom šahu, profesora matematike. A nova, velika otkrivena nada je mlađani Ilija Serafimović, učenik četvrtog razreda matematičke gimnazije, osvajač mnogih nagrada iz matematike, fizike i pronalazaštva, internacionalni majstor rešavač, državni reprezentativac već sa 14 godina, svestrani šahovski kompozitor. Uskoro, ako nastavi ovakvim tempom, biće naš najbolji problemista.
Zato se ovim putem obraćam vrsnom novosadskom pedagogu FM Željku Medaru da u svojoj školi šaha „Kapablanka“ promoviše i problemski šah. I da kao poznati organizator dečjih školskih takmičenja pomogne da se i problemski šah odomaći u Novom Sadu i Vojvodini. Prva prilika se javlja već 29. januara. Tada se održava 19. simultano međunarodno takmičenje, kada će se u 26 zemalja, među kojima je i Srbija, istovremeno održavati i takmičenja za početnike i kadete do 13 godina. A pošto na sadašnjem Novogodišnjem NS Openu koji je u toku učestvuje 8 učenika od 8-13 godina, lepo bi bilo da svi oni učestvuju i na tom takmičenju, a da im se pridruže i nova lica u vidu dece rešavača, a Željku pomognu u omasovljenju i njihovi treneri. U daljem radu bi im, verovatno, nesebično pomagao neumorni Marjan Kovačević.
Za kraj evo i dva problema sa ranijih takmičenja za uzrast zaključno sa 13 godina. Na takmičenju 29. januara će se rešavati četiri dvopoteza, jedan tropotez i jedna studija za dva sata.
FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji
(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)