(treći deo)

Moja pobeda protiv dr Petra Trifunovića na Kvalitetnoj ligi Srbije 1965. godine podsetila je na sudbine ljudi iz provincije i nemogućnost korišćenja urođenih i stvaranih potencijala. Jer ostankom u rodnom gradu Nišu, šah sam za vreme studija elektronike mogao da igram, uglavnom, samo u ekipnim mečevima šah kluba „Železničar“ iz Niša. Istine radi, treba pohvaliti napore Dragoljuba Janoševića radi mog nastavka igranja šaha. Početkom decembra 1964. radostan me obaveštava da mogu da dobijem zadovoljavajuću vojnu stipendiju i budem u Beogradu, centru šahovskih zbivanja. (Tih godina su predsednici ŠSJ, ali i ostali u rukovodstvu, bili značajne političke, ali i naučne ličnosti. Konkretno, prof. dr Dragiša Ivanović bio je do tada dekan Elektrotehničkog fakulteta, učenik dr Pavla Savića koji je osnovao Institut Vinču, narodni heroj, mislim i general iz rata.) Međutim, poučen očevim iskustvom i znajući svoj karakter koji nije podnosio ćutanje, kalkulisanje i jednoumlje, nisam želeo da se učlanim u partiju; nisam želeo ni da prihvatim osmogodišnju (dvostruku) obavezu za četvorogodišnje školovanje, jer je Elektronska industrija počela masovno da daje stipendije sa jednostrukom obavezom. A imao sam pred sobom i primere velikih žrtava mnogih naših darovitih šahista…

Pošto nisam učestvovao na polufinalima prvenstva Srbije, a u Nišu nisu održavani turniri sa dovoljnim brojem prvokategornika, pa ni majstorski turniri, i s obzirom da je tek titula majstora bila doživotna, „osvojio“ sam prvu kategoriju izgubivši titulu majstorskog kandidata, valjda 1967. godine. A titulu kandidata sam ponovo osvojio, zajedno sa talentovanim 15-godišnjim Slavoljubom Marjanovićem na Prvom majstorskom turniru u Nišu, održanom 1970. godine, na kome je pobedio Miguel Kinteros iz Argentine, ispred naših majstora Envera Bukića, Božidara Ivanovića, Darka Gliksmana i Hrvoja Mesinga, te jakih niških igrača, od kojih su petorica kasnije postali bar Fide majstori. Na drugom međunarodnom turniru održanom 1971. godine ne učestvujem, jer sam bio na odsluženju vojnog roka. Kao treći u klasi ostajem u Batajnici, i kao vodnik stažista, komandir računarske kabine, te, turbulentne 1971. godine, učestvujem na borbenim dežurstvima i praćenju letećih objekata ruskim sistemima „Dvina“ u raketnom divizionu u Batajnici. Kada sam kasnije slušao priče nekih mlađih šahista o njihovom služenju vojnog roka i privilegijama koje su imali zbog šaha, i igranja šaha na armijskim takmičenjima, mogao sam samo da im zavidim.

Od 18. septembra do 13. oktobra 1972. godine u Skoplju se održavala 20. šahovska olimpijada. Na Olimijadi je član sovjetske ekipe bio i aktuelni prvak sveta, Boris Spaski.

Kao što sam pomenuo u prethodnom nastavku, opisujući meč SSSR – Jugoslavija u Lenjingradu 1964. godine, Spaski je bio gostoljubiv kao domaćin. Bio je pristupačan i druželjubiv, pa me je jednog slobodnog dana u meču, a da bih osetio atmosferu grada, svojim moskvičem provozao i odvezao na jedno od mnogih ostrva na kojima leži Lenjingrad, gde smo učestvovali na brzopoteznom turniru sa više majstora. U toku vožnje, kroz razgovor, požalio sam mu se da smo smešteni u hotelu preko puta prometnog i bučnog „Maskovskog vogzala“, da je veći broj soba okrenut prema stanici, da su bele noći, što nam remeti san, da nam domaćini još nisu dali ni jednu od predviđenih 18 rubalja (bar za prevoz), da je vlažan vazduh i da sam ubrzo po dolasku osetio grebanje grla, te da vođa puta nije u našoj ambasadi u Moskvi dobio novac ne bih mogao da kupim pastile u apoteci. Na moje iznenađenje, na zajedničkom ručku posle završenog meča, posle slavljeničkih tirada predstavnika organizacionog odbora Komunističkoj partiji SSSR-a, i njima u istom tonu pridruženog Marka Tajmanova, ustao je Boris Vasiljevič Spaski i oduševio me; izneo je i drugačije viđenje, sa činjenicama i pogledom sa naše strane. Bio je to neočekivani šok za sve prisutne!

Sledeće, 1965. godine, Boris Spaski je bio član sovjetskog tima u uzvratnom meču u Vrnjačkoj Banji, pa smo se i tu viđali; čak dva puta na bazenu igrali fudbal na male goliće… U Skoplju, sedam godina kasnije, zatekao sam ga okruženog ljubiteljima i novinarima, umornog od razgovora i slikanja. Sačekao sam slobodan trenutak i prišao mu. Nije me prepoznao, ali je prihvatio da se zadrži još malo radi fotografisanja; nisam želeo da ga podsećam na prošlost, i tako je nastao ovaj snimak.

Novembra 1972, dve godine od Prvog međunarodnog turnira u Nišu, zahvaljujući održavanju Olimpijade, ukazala mi se veća šansa za šahovske uspehe i uzlete. Naime, posle Olimpijade u Skoplju iskorišćena je prilika, pa je u Nišu održan Treći međunarodni turnir sa sedam učesnika sa strane, uz sedam domaćih igrača. I pored izrazitog hendikepa (nisam dobio odsustvo sa posla u Elektronskoj industriji), bez većih priprema, kao majstorski kandidat, uspeo sam da pobedim olimpijce, državne reprezentativce: Filipina – IM Eugenia Torea – seniorskog i omladinskog prvaka Azije, zatim Bugarske – majstora Pejču Peeva – prvaka države 1968. godine, i reprezentativca Rumunije – IM Dimitru Gizdavua. Od naših igrača remiziram sa IM Enverom Bukićem i majstorom (budućim velemajstorom) Dragutinom Šahovićem, uz pobede protiv talentovanih niških omladinaca: budućeg velemajstora i olimpijca Slavoljuba Marjanovića – omladinskog prvaka Jugoslavije te i prethodne godine, i budućih IM: Zorana Ilića i, nešto starijeg, Željka Đukića. Na kraju turnira delio sam drugo do četvrtog mesta sa 8,5 poena iz 13 partija, pola poena iza pobednika, velemajstora Dragoljuba Janoševića, koji je osvojio 9 poena.

Uspesi na turniru u Nišu i osvojenih devet poena iz 13 partija protiv bolje rejtingovanih igrača (uz osvojeno jedanaesto mesto) na Otvorenom prvenstvu Jugoslavije – održanom februara meseca 1973. u Sutomoru sa 260 učesnika, kada sam osvojio titulu nacionalnog majstora – doprineli su da mi se rejting povećao na 2450 poena. I to je 1973, a i 1974. i januara 1975. godine, bio 18. i 19. rejting u velikoj Jugoslaviji.

* * *

Pošto supruga (isto inženjer elektronike) i ja nismo bili u partiji, nismo imali šanse da dobijemo kadrovski stan u Nišu, gradu u kome je bilo puno elektroinženjera. U Ljubljani smo mogli da ga dobijemo odmah, ali supruga je želela da radi na fakultetu, i odlučili smo se za Novi Sad.

Za početak, septembra 1974, zapošljavamo se u elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pupin“. Rad u školi u kojoj sam bio nastavnik i profesor četiri stručna predmeta sa sedam programa bio je interesantan za mene i učenike. Bilo im je neshvatljivo kada su od drugih profesora čuli da mogu da igram šah na slepo, a vizuelno pamćenje su ubrzo osetili na delu. Naime, ustaljena praksa je bila da stalnim razmeštanjem po klupama uspevaju da zabašure najmanje jednog odsutnog učenika sa časa. Pošto im to kod mene nije prolazilo, shvatili su da i za prelazne ocene moraju da se potrude i bar osnovne stvari nauče. A i inteligentni slabije rangirani učenici i pojedini „mangupi“ su došli do većeg izražaja; nisu svi odlični učenici mogli da pokažu da poseduju i rezon, pored dobrog pamćenja i pukog reprodukovanja gradiva.

Po završetku školske 1974/1975. godine, jula meseca prelazim u Naftagas, OUR „Specijalni radovi“, R.J. „Karotažni i perforacioni radovi“, gde sam u međuvremenu primljen. Tada nisam ni pomislio da ću, sa malim izuzecima, u istoj radnoj sredini raditi sledećih 35 godina, do penzionisanja. A u tom periodu bilo je puno dogodovština i iskušenja…

Što se šaha tiče, prelaskom u Novi Sad pobeđujem već na prvom turniru u novoj sredini, prvenstvu Novosadskog šah kluba 1974. godine. A od tri pobede na prvenstvima kluba sa dugom tradicijom (osnovanim daleke 1922. godine i sa do sada održanih 90 prvenstava grada), najdraža mi je pobeda na prvenstvu 1991. godine, na kome je učestvovalo četiri međunarodnih majstora, 10 majstora Fide, dva nacionalna majstora i 14 jakih majstorskih kandidata od kojih su petorica ubrzo postali majstori Fide (po brojnim titulama, najjačem prvenstvu kluba – grada).

Na svakih 10 godina u Novom Sadu su se održavali jubilarni šampionati Jugoslavije, pa je tako bilo i 1975. godine kada se, kao nikad do tada, u Novom Sadu okupilo 20 vodećih jugoslovenskih šahovskih korifeja – „stari“ proslavljeni olimpijci i nove stasale nade. Jednog slobodnog dana šampionata krenuo sam u hotel na razgovor sa proslavljenim Svetozarom Gligorićem. Pošto sam i sam po prirodi borac, Gligorića sam, kao neprevaziđenog među svim našim šahistima, veoma cenio. Zatekao sam ga okruženog šahistima i ljubiteljima šaha koji su hvalili njegov uspešan povratak na svetsku scenu. Iskoristili smo priliku da se malo izdvojimo, i razgovor se otprilike ovako odvijao: Započeo sam pričom o Botvinikovoj šahovskoj školi i otkriću talentovanog 8-godišnjeg, a 1975. već jakog 12-godišnjeg igrača, Gari Kasparova, po Botvinikovim izjavama, budućeg svetskog prvaka. Izneo sam svoje viđenje da bi bez obzira na sve, od šahista prethodno iznete pohvale na svoj račun i očekivanja novih takmičarskih uspeha, trebalo da razmišlja i o svojoj šahovskoj školi, i da bi trebalo da pomogne našim novim nadama: 20-godišnjem Slavoljubu Marjanoviću i 16-godišnjem Petru Popoviću. Jer nema veće sreće za učitelja, nego kada ga učenik dostigne i čak prestigne. I da je po meni, kao posmatraču sa strane, poslednji trenutak za dobrobit jugoslovenskog šaha da se odrekne od, sada sa svih strana podgrevanog, rivalstva sa 27 godina mlađim Ljubomirom Ljubojevićem, i da mu svojim iskustvom pomogne da ga sa uspesima nadmaši. Jer igrom i na šahovskoj olimpijadi u Nici, Ljubojević je pokazao svoj veliki šahovski potencijal. Posle kraćeg razmišljanja, Gligorić mi je rekao da nije kasno ni za mene, i da bih mogao da se priključim i vratim šahu. Razvoj budućih događaja u vezi započete, predložene teme, ne bih komentarisao osim onih sa Petrom Popovićem. Uz podršku NŠK-a i ostalih struktura omogućena mu je saradnja sa Gligorićem, ali je on svojom mladalačkom neodgovornošću i nedisciplinom prekinuo. A što se tiče šampionata, uprkos tome što je izgubio partiju u poslednjem kolu od Vukića, prvo mesto je osvojio beskompromisni Draško Velimirović sa 12,5 poena iz 19 partija, a ispred Matanovića, Ljubojevića i Gligorića sa 12 poena. Po mom nedovoljno proverenom, možda pogrešnom, mišljenju, Draško je bio zaslužan za Gligorićev uspešan oporavak u periodu od 1968. do 1970. godine. A evo kako je do toga došlo. Naime, kao i Milunku Lazarević dve godine ranije, kada je sticajem raznih okolnosti propustila priliku da postane izazivačica svetske prvakinje None Gaprindašvili, i Draška je pratio usud na zonskom turniru u Hagu 1966. – i njemu je bilo dovoljno da osvoji samo pola poena iz poslednje dve partije; međutim, porazom je propustio da plasmanom za Međuzonski turnir automatski osvoji titulu međunarodnog majstora. Posle tog nesrećnog događaja, u materijalnoj krizi, Draško je jedno vreme sarađivao sa Gligorićem, kada nastaje Gligorićev uspon (posle pada forme od 1964. do 1967), a stagnacija rezultata Velimirovića. Gledano sa vremenske distance, pitam se, da li se može reći da su se materijalizovali kosmički zakoni? I da li je i to bio jedan od znakova na putu života?

Visoki rejting od preko 2400 poena otvorio mi je put za učešće na pojedinim međunarodnim turnirima u Novom Sadu. Tako sam, posle pobede nad Eugeniem Toreom 1972. u Nišu, na Oktobarskom turniru 1975. pobedio aktuelnog omladinskog prvaka sveta, IM Antoni Majlsa, a neporažen sam i od naših bivših omladinskih svetskih prvaka: VM Bore Ivkova i VM Bojana Kurajice, te bivšeg juniorskog prvaka Evrope, tada IM, Olega Romanišina iz Ukrajine, pobednika turnira 1975. u Novom Sadu.

Za razliku od nekih mlađih kolega šahista u okviru velike Jugoslavije koji na radnim mestima nisu bili previše opterećeni svakodnevnim poslom (nego su, ne retko, čak po sat vremena dnevno na radnom mestu mogli da posvećuju šahu), ja sam, zbog obaveza na poslu (osim 1975), na međunarodnim turnirima nastupao nepripremljen, i uglavnom tek posle punog radnog vremena, umoran, sedao i igrao šahovsku partiju protiv odmornih i utreniranih šahovskih profesionalaca. Posledica toga su bili grubi previdi i nezasluženi porazi…

Najteži mi je bio Oktobarski turnir 1979. Dan uoči početka turnira Dušan Marjan me obaveštava da je neko od velemajstora sa višim rejtingom (mislim Jan Smejkal) otkazao učešće i, s obzirom da mi je rejting 2410 poena, mogu da igram, ali da moram da odgovorim u roku od dva sata. Situacija je bila nezavidna. Tek je započelo puštanje u rad nove karotažne aparature iz Amerike sa proverom bušotinskih instrumenata, morao sam da budem sa inženjerom kompanije još najmanje sedam radnih dana (tada sam još bio jedini inženjer održavanja elektronske opreme, ujedno i rukovodilac održavanja, pa je bilo teže da dobijem dozvolu od nadređenih). Osim toga, zgrada „Specijalnih radova“, u kojima su se nalazili i „Karotažni radovi“ u kojima sam radio, je van grada, a zbog nestašice benzina bila je uvedena vožnja privatnih automobila po sistemu par-nepar. S obzirom da je turnir bio po rejtingu i imenima veoma jak (predviđen da omogući osvajanje velemajstorskog bala mladom Petru Popoviću), prihvatam izazov. A bilo je naporno: ustajanje u 5:15 jer se radilo od 6:30, rad do 14:30 a ponekad i malo duže zbog stručnjaka iz američke kompanije, kašnjenje na pojedina kola oko 20 minuta (a sticajem okolnosti protiv Gligorića punih 40 minuta!), izvinjavanje renomiranim igračima, leganje u krevet pred ponoć… Upropašćavao sam pozicije, ali najteže mi je bilo posle grubog previda u partiji sa Georgiuom. Geler, koji se nadmetao sa njim u trci za prvo mesto, besan nam prilazi i napada nas, misleći da sam prodao partiju… Nisam uspeo da ga ubedim. Ipak, i pored svih iskušenja i propusta, nisam zauzeo poslednje mesto na turniru!

Za isti turnir je vremenski vezana i ova priča o tome da svako zlo nosi sa sobom i nešto delom dobro. Naime, zbog odlaska na teren i vožnju do bušotina prašnjavim poljskim putevima, dobio sam konjuktivitis koji nisam mogao da izlečim više meseci. Pošto greškom, uz jake radne radioaktivni izvore, iz Amerike nisu poslati i mali (slabi) laboratorijski izvori, za kalibrisanje i popravku neutronskog instrumenta korišćen je radni izvor u kontejneru s obzirom da i u tim uslovima izvor zrači, ali mnogo manjim intenzitetom. Kao i u sadašnoj primenjivanoj farmakopeji kada protokoli SZO izazivaju sekundarne – jatrogene bolesti, posledica je bila da je konjuktivitis izlečen, ali je katarakta dobijena. I bilo mi je potrebno punih 26 godina da ubedim oftalmologe da je zamućenje očnog sočiva (katarakta) posledica neutronskog i gama zračenja. Jer tek 2005. godine je počeo da se odvija proces staračke katarakte.

U isključivosti gledišta lekara, slična, ali suštinski različita situacija je bila sa čirom na želucu koji sam dobio 1986. godine usled sekiracija na poslu, bezuspešno ubeđujući pretpostavljene da pogrešno rade pri oglašavanju nabavke opreme od oko četiri miliona dolara. U zdravstvenom kartonu i na osnovu njega u elektronskoj bazi podataka, do 2006. mi se vodilo da čir, koji sam zalečio za par meseci, i dalje imam?! I tek kada sam se sa dokazima obratio zaštitniku prava pacijenata, dijagnoza je iz baze podataka izbrisana. Koliko li je nepoželjnih svedoka, pored onih sa pravim, osnovnim bolestima, možda stradalo za vreme p(l)andemije Kovida – 19 u svetu i na taj ili sličan način? A podsećanja radi (ne samo u Sovjetskom Savezu), u doba strahovlada, disidente i buntovnike koji su kritikovali mane postojećeg sistema, slali su na „prevaspitavanje“ i u psihijatrijske bolnice, gde su onima po sistem opasnijim – sa argumentima glasnijim, pridodavali i dijagnozu šizofrenije!

Kakve su mahinacije i malverzacije moguće tek sada sa elektronskim zdravstvenim kartonima, zdravstvenim pasošima i predviđenom totalnom digitalnom kontrolom, možete da zamislite! Naročito posle potpisivanja saradnje u visokim IT tehnologijama sa Klausom Švabom, glasnogovornikom Agende o Velikom tehnološkom resetu (4. aprila, dan posle izbora 3. aprila 2022), a i na osnovu drugih selektivno, ali još više i neselektivno, potpisivanih ugovora. A što se budućnosti i opstanka tiče, pozabavio bih se malo i JEB-om, pardon JOB-om – Jedinstvenim obrazovnim brojem, jer zbog zvučanja na srpskom jeziku, naša nenarodna vlada i naši podanički Europi okrenuti zakonodavci su se posle višegodišnjeg ispiranja mozgova bezdušnim pojmom edukacija, naprasno odjednom „setili“ i našeg godinama potiskivanog, sveobuhvatnog, moralnog i višeznačnog pojma – obrazovanje. Uvođenjem Jedinstvenog obrazovnog broja – JOB, uz upis podataka o svakom detetu od malena, pa na dalje tokom čitavog školovanja (o nadarenosti, ponašanju, sklonostima, prestupima itd.) zadire se duboko u privatnost. Jer podaci nisu zaštićeni, već se predaju (i prodaju?) radi daljeg urušavanja suvereniteta i potpunog porobljavanja zemlje. Nezvanična informacija je da se podaci skladište u Holandiji gde su naša deca, uz blagoslov partije na vlasti, sa izbornim sloganom „Za našu decu“, zavedena kao resursi. (A podsećanja radi, manji krivični prestupi se po do sada važećim zakonima, posle određenog vremena, ukoliko nisu ponovljeni, brišu iz baze podataka MUP-a, a ovi podaci i o dečijim nestaslucima, prestupama i slabostima ostaju predati strancima, ne doživotno, već za sva vremena!)

Zbog dinamike posla na radnom mestu, a zatim i zbog titule majstora, bio sam dodatno uskraćen za igranje šaha. Naime, tek kasnije je dozvoljeno i Fide majstorima da učestvuju na Radničkim olimpijadama, a bilo je godina kada nisam mogao da učestvujem ni na sportskim susretima radnika naftne industrije – Naftijadama. U Naftagasu su odlasci na ta takmičenja bila plaćena odsustva sa rada (što je bilo bitno za mene), ali mnogi sportisti su bili fiktivno zaposleni, pa je bilo zabranjeno učešće svim sportistima, članovima Prve i Druge savezne lige. A kada kasnije nisam više bio član viših liga, nakon agitacija šahista iz rafinerija u Novom Sadu i Pančevu, demokratskom većinom glasova – a radi davanja šansi većem broju ekipa u borbi za medalje jer se igralo na tri table – doneta je višegodišnja odluka da na Naftijadama u ekipama može da učestvuje samo po jedan šahovski majstor. Tako sam ponovo, i kada sam mogao da učestvujem, da se družim, da igram i prisećam se šahovskih varijanti… više puta bio skrajnut…

(Nastaviće se)

FM Slobodan Bojković

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)