IM Rade Milovanović: Posleponoćna partija šaha na željezničkoj stanici

Послепоноћна партија шаха на жељезничкој станици

Крајем септембра 1971 кренули смо (TШK) у Бањалуку да играмо квалификације за лигу Босне и Херцеговине. Путовали смо возом и касно послије поноћи смо изашли у тадашњем Босанском Новом. Било нас је десетак у тиму; сјећам се Османа Палоша, Сеје Смајловића и Винка Бановића. Речено нам је да ћемо чекати цијелу ноћ до раног јутра,када ћемо следећим возом отићи у Бањалуку. Врло ријетко сам и касније у свом животу проводио ноћ будан изван своје собе и кревета па сам и упамтио овај пут. Сјео сам као и остали чланови тима и покушао да заспим, али нисам успио, између осталог столице су биле врло тврде. Примјетио сам да је Винко дријемао, а Осман нервозно устајао.
Одједном тишину је прекинуо улазак неколицине младића. Били су бучни и видљиво, под дејством алкохола. Посебно је био бучан један од њих, нижег раста, црне косе којег су ословљавали са Боћо, који се у једном моменту окренуо према нама и врло гласно рекао: ”Најтеже је друже мој у животу бити свој” и то је поновио још неколико пута. Био сам удаљен пар метара и само се сјећам да су Осман и Боћо почели играти шах, док је Винко и даље дријемао. Завладала је тишина,коју је Боћо повремено прекидао понављајући “Најтеже је друже мој у животу бити свој”!
Примјетио сам да је добро играо, Осман се често замислио, али је на крају добио партију, а Боћо и остали су отишли. Кратко након тога смо и ми устали јер је било вријеме поласка. Стигли смо у Бањалуку. Уморан од пута изгубио сам прву партију, али сам добио следеће и што је најважније освојили смо прво мјесто и пласирали се у прву лигу Босне и Херцеговине.

Повратак је такође био дуг и напоран. Сјећам се да је било и прохладно. Коначно смо стигли у Тузлу у јутарњим сатима. Тих година станица је била преко пута данашњег МУП-a и када је воз стао,нормално кренуо сам да изађем, али Осман рече да останемо јер ће воз ићи да се окрене, до Октобарске, преко пута поште па ћемо бити ближе кући. То ме изненадило (касније сам чуо да тај “потез” није био тако неуобичајен). Воз је убрзо кренуо и када је стао код Гимназије, ипак сам одлучио да изађем и одем кући.

Сјећам се да сам одмах легао и дуго спавао. Послије пар дана био сам у клубу гдје смо причали о турниру, када Осман рече за случај на станици да је било драматично јер су ти младићи хтјели да нас физички нападну, али су одустали када су видјели Винка, који је био корпулентан, а имао је и боксерску фацу! Неко му је узвратио да су људи мало више попили, кафане се затвориле, па свратили да виде шта има на станици! Настала је расправа које се више не сјећам.

Играјући, касније, слободне брзопотезне партије у клубу, Осман је често викао ”Најтеже је друже мој у животу бити свој” па је тако остало сјећање на Боћу и послепоноћну партију шаха на једној од жељезничких станица предивне Унске пруге!

(Preneseno sa fejsbuka)

Оставите одговор