Šahovsko – policijske priče
2. In vino veritas
Pošto je avion za Kanadu letio rano ujutro, pozvao sam dragog prijatelja Svetozara Gligorića da se vidimo i popijemo po čašu vina, kako smo imali običaj prilikom naših susreta. On me sasluša i reče da se raduje što ćemo se vidjeti, a po želji njegove supruge Dane, njih dvoje me pozivaju na večeru, da par sati provedemo zajedno. Gliga me pokupio kod “Šumatovca” kad je naišao kolima iz “Šumica” gdje su Gligorići živjeli. Uputili smo se u neku malu, ukusno opremljenu staru beogradsku kafanu, koju sam zapamtio po neobično čistim, bijelim stolnjacima. Naručili smo neki specijalitet za troje i flašu crnog vina, a Dana nije napuštala svoju omiljenu votku. Proveli smo tu više od dva sata i onda, na Gligino insistiranje, krenuli kući, da bih ja mogao malo odspavati pred dalek put i vrlo važan turnir. Domaćini su nas pozdravili i mi smo Gliginim folksvagenom krenuli, svako na svoj počinak.
Gligorić i Ivanović Podgorica 1996.
Ali…djavoli nikad ne miruju…Iza jednog zavoja na putu ka centru grada, pojavi se visoka fugura policajca sa uzdignutom rukom koja je tražila da stanemo : – Dobro veče, reče mladi čovjek i zatraži dokumenta. Gligorić mu pokaza da je sve kod njega ispravno, a ovaj nastavi : – Da li ste vi nešto pili večeras? Slavni velemajstor je bio čovjek koji je živio od istine, pa reče : – Jesam, ja sam popio dvije čaše vina. Policajac tek živnu, pa, kao da je osjetio svoju šansu da napravi najveći ulov na policijskoj raciji te večeri, reče: – Sad ću da pripremim, moraćete da duvate u balon. “To ne dolazi u obzir, neću dozvoliti takvo poniženje “ uzvrati mirno Gligorić. – Onda ćete morati da date uzorak krvi – uporan je bio policajac, koji će kasnije otkriti da je rodom iz Ivangrada. “Tek tako nešto neću prihvatiti, jer postoji velika opasnost od infekcije” izusti odlučno Gliga, na što uporni saobraćajni milicioner zatraži da svi izadjemo iz auta.
Gliga je parkirao folksvagen na malom platou pored ulice, zaustavio jedan taksi da odvede njegovu ženu kući i, uz “Srećan put i uspješan turnir” riječima koje uputi meni, dodade da ne brinem o njemu nego da idem mirno kući. Mislim se ja, moj dobri Gliga, kakav bih ja bio Crnogorac da Te ostavim u ovakvom stanju. Zajedno ćemo mi ovo pregrmjeti večeras! Rekoh policajcu da i ja želim da idem kod sudije za prekršaje, ali je on to tvrdokorno odbio “jer zakon to ne dozvoljava”.
Oni su odmah krenuli, a ja, kao u kriminalističkim filmovima, ugledah jednog slobodnog taksistu i, na njegovo veliko čudjenje, rekoh hrapavim glasom: Vidite li onaj policijski auto, pratite ga i ne dozvolite da nam umakne. Čovjek me pogleda i ocijeni da sam neki opasan tip, pa ga brzo sustiže i nastavi za njim do zgrade gdje su privodjene brojne žrtve noćne racije u Beogradu. Platio sam taksisti i produžio do glavnih vrata.
Kad sam stigao, dežurni redar me upita šta želim. Ja, baš iritiran načinom kako se naš zemljak odnosio prema legedarnom čovjeku iz šaha i iz rata, odlučih da nastavim sa blefiranjem, kao što je uspjelo kod taksiste, pa rekoh : – Ne pitajte šta ću, niti ko sam, nego me pustite da udjem. Imam tajni zadatak, ovdje je greškom doveden jedan mnogo važan čovjek i treba da to ispravim!
Pogledah ga oštro, pravo u oči i on učtivo otvori vrata. Kad sam ušao unutra, bio sam iznenadjen koliko ljudi, uglavnom u pijanom stanju, čeka na presudu po prijekom sudjenju. Gligorić, u društvu svog “pratioca”, sjedio je na klupi i čekao sutkinju kojoj je pozlilo tokom noći i nije se znalo da li će se vretiti, ili će je zamijeniti drugi sudija. Ipak, poslije sat vremena ta gospodja se vratila, ali sam i ja primijetio da je vidno neraspoložena. Kad je sjela za svoj sto, dežurni je pozvao Gligorića da udje.
Poslije desetak minuta Gliga se vratio iz sudnice i iznenadio se kad je ugledao mene, jer sam se skrivao od policajca da mi ne napravi problem, pa mu se nijesam ni javljao. – Šta je bilo Gliga, kako je reagovala ta gospodja, vidio sam da nije zdravstveno dobro – upitah ga. “ Video si sve, ali ona je spasila čitavu stvar. Kad je shvatila ko sam, pitala me zašto sam ovde i kad sam joj objasnio, rekla je – Molim vas, oprostite gospodine Gligoriću, vi ste slobodni, želim vam prijatnu noć”!
Našli smo novog taksistu i došli do parkiranog Gliginog auta. On me odvezao do hotela tačno u ponoć. Pozdravili smo se i on, sa malom zadrškom, reče : – Bonja, još jednom ti želim srećan let i zamoliću te da mi doneseš neku dobru gramofonsku ploču po tvom izboru. – Hvala Gliga – odgovorih – donijeću ploču, već znam i koju, ali ćemo proslaviti i moj turnir, kako god da prodjem i popićemo na miru po čašu vina koje nam je večeras umalo presjelo….
(Preneseno sa fejsbuka velemajstora Božidara Ivanovića)
(nastaviće se)