ŠTA JE FUNKCIONISALO – A ŠTA NIJE
Organizovanje šahovske olimpijade verovatno je jedan od onih poslova koji spolja izgledaju mnogo lakše nego što zaista jesu – što je zgodno, jer većina ljudi koji objašnjavaju kako bi to trebalo raditi nikada nisu organizovali nijednu. Ja jesam.
Ne Olimpijadu, naravno, ali dovoljno međunarodnih šahovskih događaja da znam da, kada na isto mesto na dve nedelje smestite hiljade igrača, funkcionera, sudija, delegata, volontera, novinara i gostiju iz celog sveta, savršenstvo prestaje da bude realan cilj.
Mnogo korisnije pitanje jeste da li važne stvari funkcionišu. U Samarkandu je većina njih funkcionisala.
Uslovi za igru bili su odlični.
Glavna sala u Expo centru bila je prostrana, elegantna i profesionalno uređena. Imajući u vidu ogroman broj igrača, organizatori su uspeli da stvore ambijent koji je i dalje delovao kao veliko sportsko takmičenje, a ne kao železnička stanica sa šahovskim tablama.
Hoteli u okviru kompleksa Silk Road bili su moderni, udobni i veoma visokog standarda. Naš hotel Wellness Park Bactria možda se geografski nalazio negde u blizini spoljnih provincija Olimpijskog carstva, ali sam smeštaj bio je odličan.
Prevoz do kola i povratak nakon kola funkcionisali su izvanredno. Autobusi su stizali, sudije su dolazile na posao, a potom smo se vraćali u hotel.
Možda ovo ne zvuči kao neki naročit uspeh.
Svako ko je radio na dovoljno velikih međunarodnih događaja razumeće da jeste.
A onda je tu bilo i posluženje u samoj sali za igru.
Ovo zaslužuje posebnu pohvalu.
Kafa, čaj, sokovi, voda, Coca-Cola, banane, mali vegetarijanski sendviči, kroasani, orašasti plodovi i suvo voće bili su dostupni igračima, kapitenima i sudijama tokom svih kola.
Bilo je odlično.
Coca-Cola je misteriozno nestala negde oko šestog ili sedmog kola i više se nikada nije pojavila. Kafa je takođe nestala u desetom kolu, što je, mogu samo da pretpostavim, izazvalo kratku institucionalnu krizu, ali se srećom vratila za poslednje kolo.
To su bili sitni detalji.
Sudija može da preživi bez Coca-Cole.
Deseto kolo bez kafe bilo je mnogo ambiciozniji eksperiment.
I volonteri zaslužuju značajne pohvale.
Bilo ih je mnogo; bili su ljubazni, entuzijastični i iskreno su želeli da pomognu. Njihova najveća slabost nije bila spremnost, već informisanost.
To nas je povremeno vraćalo na sistem komunikacije sa kojim sam se prvi put susreo na aerodromu u Taškentu.
Najvažnije je ipak bilo to što je sam turnir funkcionisao. Partije su počinjale, rezultati su se pojavljivali, tehnička infrastruktura je radila, uslovi za igru bili su odlični, a događaj koji je uključivao ogroman broj različitih elemenata nekako je uspevao da se neprekidno odvija.
To je, na kraju krajeva, jedini test koji je zaista važan.
Obezbeđenje je bilo svuda. I kada kažem svuda, mislim – baš svuda.
Jedan deo toga bio je potpuno razumljiv. Olimpijada ovakvih razmera, sa vodećim igračima, visokim zvaničnicima i hiljadama učesnika, zahteva ozbiljne mere bezbednosti.
Ali bilo je trenutaka kada je zaštićeni deo kompleksa Silk Road više podsećao na mesto na kojem se slučajno održava međunarodni samit nego na šahovsko odmaralište.
Za nas u Bactriji to je stvaralo neobičnu situaciju koju sam ranije opisao. Bili smo unutar kompleksa Silk Road, ali je dolazak do njegovog važnijeg dela van radnog vremena uglavnom zahtevao dobar par cipela.
Automobili nisu mogli jednostavno da prođu kroz bezbednosni perimetar. Taksiji su zbog toga bili od ograničene koristi, dok su sa druge strane kružila vozila za golf, sa bezbrižnom elegancijom stvorenja koja pripadaju nekoj naprednijoj civilizaciji.
Posmatrali smo ih.
Prolazili su pored nas.
Život se nastavljao.
Gledaocima je bilo dozvoljeno da uđu u salu za igru, ali samo u za to predviđene prostore. Nije iznenađujuće što su svi želeli da vide partije vodećih igrača.
To je povremeno stvaralo još jedan problem.
Od šahovskih gledalaca se tradicionalno očekuje da budu tihi.
Neki gledaoci u Samarkandu očigledno su to shvatili više kao preporuku nego kao pravilo.
Zato su obezbeđenje, volonteri i ekipa za fer-plej provodili prilično vremena podsećajući oduševljene posetioce da gledanje vrhunskog šaha ne podrazumeva i komentarisanje partije uživo sa tri metra udaljenosti.
Ipak, mnogo više volim Olimpijadu sa gledaocima koje povremeno treba utišavati nego onu koja se igra u prelepoj, ali praznoj sali.
Šah bi trebalo da ima publiku!
Svečano otvaranje je, sudeći prema svemu što sam čuo, bilo fantastično.
Kažem „sudeći prema svemu što sam čuo“ zato što sam ga gledao putem interneta.
Iz svoje hotelske sobe.
Sama ceremonija održavala se otprilike tri minuta hoda odatle.
Mi, sudije mečeva — obični smrtnici još jednom — ljubazno smo obavešteni da ne možemo da prisustvujemo jer jednostavno nije bilo dovoljno prostora.
Ima nečeg divno modernog u tome da sedite u hotelskoj sobi i gledate prenos spektakularnog događaja koji se održava gotovo dovoljno blizu da kroz prozor možete da čujete muziku.
Ipak, ceremonija je izgledala veličanstveno.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)