V.A.Ivonin: Šah. Sport -Legende, laži i istina
Moskva, 2008.
Moskva se uznemirila
U Sportskom komitetu rezultat 3:1 u početku je takođe primljen relativno mirno. Međutim, kada su potom uslijedili remi i Karpovljev tajm-aut, nastala je zabrinutost.
21.oktobra pozvao me je sekretar CK partije Mihail Vasiljevič Zimjanin: „Treba da letite u Merano i da tamo ostanete koliko god bude potrebno da se obezbijedi rješenje zadatka (pobjeda Karpova — prim. aut.). Povedite sa sobom i Sevastjanova. Provjerite da li se Karpov opustio i da li je, kao u boksu, primivši udarac, ‘zaplivao’. Provjerite da li mu se podmeću neka depresivna sredstva i potrudite se da se i kod Karpova i u delegaciji održe mir i koncentracija. Prenesite Karpovu pozdrave od mene, kao i od Suslova i Andropova. I pripazite da poslije partija ide u šetnje. Ja i sam znam da od napornog šahovskog rada dolazi do psihoze…“ Zimjanin je i sam bio strastveni šahista. Jednom sam posmatrao njegovu partiju sa šefom odjeljenja za kulturu CK Vasilijem Filimonovičem Šaurom, koji je takođe bio veliki zaljubljenik u šah.
Tri dana kasnije Sevastjanov i ja smo odletjeli u Milano, a odatle automobilom stigli u Merano. Uoči polaska iz Moskve stigla je vijest da je Karpov u devetoj partiji ponovo pobijedio i da je rezultat postao 4:1. Zanimljivo je da su tog dana u Merano doputovali naši turisti i prisustvovali devetoj partiji. Zanimljivo zato što je i u Bagiju, kada su stigli sovjetski turisti, Karpov ostvario pobjedu. Pored toga, i tamo i ovdje rezultat je nakon dolaska naših navijača postao 4:1.
Dan našeg dolaska u Merano bio je slobodan od igre, a zatim je tajm-aut uzeo Korčnoj. Ponovo zapanjujuća sličnost sa Bagijem: i tamo je, nakon Karpovljeve pobjede u prisustvu sovjetskih turista, izazivač uzeo pauzu. Možda nije želio da dodatno raduje svoje bivše sunarodnike…
Tokom nastale četvorodnevne pauze imali smo priliku da temeljno, u mirnoj atmosferi i dobrom raspoloženju nakon pobjede, razgovaramo sa svim članovima delegacije, boravimo uz njih i realno procijenimo uslove njihovog života i rada u Meranu. Naravno, pojavila su se i neka pitanja — u vezi sa organizacijom ishrane, odmora i sna Karpova i trenera. Međutim, sve je to bilo privatne prirode i odmah je uzeto u obzir u daljem radu.
U telefonskom razgovoru s Pavlovim zamolio sam da se ubrza rješavanje pojedinih problema. Izrazio sam i želju da se što prije izda izlazna viza za Karpovljevu suprugu za put u Merano. Ispostavilo se da je moja molba bila u skladu sa stavom lokalnog lista „Dolomiti“, koji je tog dana napisao: „Ko želi da vidi meč, treba da požuri, jer se, izgleda, Bagio neće ponoviti i sve ide ka kraju.“ Sličan optimizam vladalo je i među našim trenerima: „Ishod meča ne izaziva sumnju, samo da Tolja ne žuri s pobjedom, već da jednostavno igra.“
Sjećajući se Zimjaninovih preporuka, Sevastjanov i ja smo zajedno s Karpovom svakodnevno išli u jednoipočasovne šetnje po brdovitoj okolini. Jednog dana pridružio nam se i generalni sekretar društva prijateljstva „Italija–SSSR“ Vinčenco Korđi, koji je doputovao iz Rima da se sastane s Karpovom. Tolja se susretao i s našim turistima. Dva ili tri puta igrali smo s njim tenis. Radoznali novinari uspjeli su čak i da nas pronađu i dugo su nas fotografisali tokom igre.
Jednog dana ručali smo zajedno s delegacijom u restoranu našeg hotela. Tu sam imao priliku da iz prve ruke vidim scenu kada je konobar, nakon što je poslužio jela, izašao, a jedan član naše delegacije odmah zamijenio tanjire s Toljom: postojala je bojazan da bi u hrani koja se servira Karpovu mogli biti dodati depresivni sastojci. Pred završne partije Karpov je u potpunosti prešao na hranu koju je naš kuvar pripremao u vili. Nije isključeno da je to donekle doprinijelo poboljšanju njegove igre. Do takvog zaključka dolazim jer smo tri nedjelje nakon našeg odlaska iz Merana saznali jednu zanimljivu pojedinost. Konobar koji je posluživao našu delegaciju zaposlio se u restoranu mjesec dana prije početka meča, a dao je otkaz deset dana nakon našeg odlaska. Zato pojedini stručnjaci ne isključuju mogućnost da je u sva jela dodavao određene supstance, ali da one nisu imale značajan uticaj na one koji nisu bili pod opterećenjem kakvo je imao Karpov. To danas nije moguće dokazati, ali kao prilično vjerovatnu verziju ne isključujem.
Zajedno s Karpovom i Sevastjanovim išli smo i u saunu. U prostoriji za odmor poslije parenja, kuvar nam je priredio zaista „carski“ poklon — po čašu piva i našeg ruskog ribca „s Tihog Dona“. Po tradiciji, s Karpovom smo odigrali i partiju narda. I šta mislite — ponovila se situacija slična onoj iz Bagija. Rezultat je tekao kao i u meču: 1:0, 2:0, 3:0, 3:1 i 4:1. Bez dogovora smo odložili kockice u stranu.
Četvorodnevni odmor imao je blagotvoran uticaj na Karpova. Počeo je da izgleda svježije i odmornije, ustalio se njegov uobičajeni ritam spavanja, a i apetit mu se popravio. Nije se zaboravljalo ni ono glavno: Karpov je određeni dio vremena radio sa trenerima. Ispričao sam i o svom razgovoru u Moskvi sa nekoliko velemajstora koji su pokazali zainteresovano učešće u analizi i ocjeni odigranih partija i iznijeli niz ideja i prijedloga. Usput, tokom tog razgovora u Moskvi bilo mi je prijatno da shvatim da učešće šahista na raznim takmičenjima u sastavu reprezentacija zemlje razvija osjećaj kolektivizma i saučešća u pobjedi saigrača. I to se dešava uprkos činjenici da članovi reprezentacije ubrzo moraju da sjednu sa suprotnih strana šahovskog stola na drugim takmičenjima. Od učešća u diskusiji odustao je samo jedan velemajstor.
Uoči desete partije, 28. oktobra, pozvao me je Pavlov i saopštio da Karpovu prenose pozdrave Suslov i Zimjanin i da ga mole da zadrži aktivnost, ali da ne žuri. Pavlov je u šali dodao: „Možda da preuzmete uzvratne obaveze do 7. novembra? Onda ćemo zajedno nazdraviti. Biće i drugih znakova pažnje.“
Deseta, jedanaesta i dvanaesta partija završile su remijem. Međutim, to nije bio cilj (kako su neki pretpostavljali) da se produži trajanje meča i omogući organizatorima dodatna zarada, već je to bio rezultat same igre. Šahisti su to odlično vidjeli. Nakon desete partije velemajstor Pahman je u listu „Dolomiti“ 30. oktobra napisao: „Bilo bi zaista nepravedno ne priznati da Karpov igra odlično i precizno (iako mi, kao bliskom prijatelju Viktora, to nije lako da kažem). Karpovljeva igra, doduše, vizuelno ne impresionira. Ali on pokazuje takvu izbrušenu tehniku da ga već sada možemo uporediti sa Kapablankom.“
(Nastaviće se)