„Sreo sam se sa nekoliko milijardera i predložio im da kupe procenat mojih budućih nagrada, jer sam želio više da igram, da učestvujem u mečevima. Razmišljao sam kako da privučem novac za to. I smislio: ‘Dobro, prodaću 15% svojih nagrada za 500.000 dolara u narednih 5 godina.’ Rekao sam tu ideju jednom veoma bogatom čovjeku, a on je odgovorio: ‘U redu, prihvatam. Pošalji mi predlog.’ I tada sam pomislio – trebalo je da tražim više!“
O mogućnostima za napredak:
„Nije bilo turnira na kojima bih mogao da učestvujem. Mnogo sam igrao u SAD, ali poslije Sinquefield Cup-a nisam dobio nijednu pozivnicu za američke turnire. Naravno, naporno sam radio, ali nedostatak takmičenja loše je uticao na moju psihu i igru. Sada, kada opet imam šansu da igram s najjačima, imam više motivacije, mogu još intenzivnije da radim. Uvijek sam bio predan šahu, ali bez protivnika ne možeš da pokažeš koliko zapravo vrijediš!“
O novoj platformi:
„Plan za Endgame.AI je da se svakog mjeseca igra turnira sa ukupnim fondom od najmanje 30.000 dolara. Želimo da održavamo dnevne turnire sa fondom od 1.000 dolara – bar šest dana u sedmici. Nadam se da ćemo to uspjeti da sprovedemo nakon ovog turnira. Što više platformi bude, konkurencija će biti jača, a to znači i veći pritisak na organizatore da igračima plaćaju bolje. Trenutno postoji samo jedna platforma koja stvara ekosistem u kome šahisti mogu da zarađuju. (…) Kad se pojavi konkurentnije okruženje, igrači će početi da primaju pravedniju i tržišnu nadoknadu.“
O poređenju s Kajmerom, Gukešom i Abdusatorovim:
„Možda su mnogi već zaboravili, ali ja sam prvi od njih dostigao rejting od 2700. U jednom trenutku bio sam drugi među juniorima, odmah iza Firudže. Dakle, ušao sam u 2700 prije svih njih. A onda sam igrao na Sinquefield Cup-u i sve je krenulo nizbrdo – izgubio sam dvije godine karijere. (…) Ali ne osjećam da sam slabiji ili da su oni daleko ispred. Da, počeli su s pripremama još kao djeca, imali su više šansi i više iskustva u klasičnom šahu. Ali ako se vratim na visoki nivo i počnem da igram u top turnirima, ne vidim razlog zašto ne bih mogao da budem na njihovom nivou – ili čak jači. Te dvije teške godine bile su prepreka u razvoju, ali psihološka izdržljivost koju sam stekao postaće moja prednost. Stvarno vjerujem da sam već prošao kroz stres gori od bilo čega što me tek čeka.“
O nervozi protiv Karlsena ili Nakamure:
„Imam 22 godine i sigurno me čeka još barem desetak partija s njima. Ako izgubim – nije sramota, oni su veliki šahisti. Ali ako oni izgube, s obzirom na cijelu priču, to je za njih daleko bolnije. Zato je pritisak više na njima. Više ne osjećam onu nervozu kao ranije. Valjda se navikneš na njihov nivo kad dovoljno igraš online.“
O uticaju Fišera:
„Trenutak kad sam povjerovao da mogu da se vratim nakon svega što se dogodilo, bio je kad sam pročitao Fišerove knjige. Ako je on uspio da pobijedi sovjetsku šahovsku mafiju – mogu i ja da pobijedim savremenu šahovsku mafiju!“
O Freestyle šahu:
„Stvarno mislim da je freestyle budućnost šaha. Mnogo mi se više sviđa nego klasični format. Mislim da bi šah trebalo da ima centralizovan sistem turnira – jedan veliki ciklus, najbolje u nokaut formatu, s rapidom, blicom… Klasični šah će imati svoju nišu, ali ako želite da šah izađe pred širu publiku i da dobije poštovanje na svjetskom nivou, mora se nešto žrtvovati iz ugla šahovskih puritanaca. Ali meni se freestyle mnogo više dopada – osjećam više zadovoljstva. Kad idem na turnir, osjećam strah. Sjednem crnim figurama protiv igrača sa 2400 i razmišljam: koji debi da igram? Užas.“
(GM Rashit Ziatdinov, fejsbuk)