Priča Vlastimila Horta
Leonid je bio majstor u igrama na sreću. Odlikovao se jedinstvenom brzinom mišljenja i izuzetnom sposobnošću računanja. Da je Štejn rođen ranije, sigurno bi postao junak Dostojevskog romana „Igrač“. Leonid je odlično shvatao kartaške igre i često se pridruživao partijama bridža, koje su bile popularne među šahistima. Učestvovanje u igrama za novac tjeralo je Štejna da puši ogromnu količinu cigareta.
Osvojio je mnogo velikih i malih šahovskih turnira. Jedan od turnira koji je osvojio Štejn bio je Zagreb 1972. Nakon ceremonije dodjele nagrada, Leonid je pozvao mene i nekoliko kolega da proslavimo njegov uspjeh. Među srećnicima su bili Mato Damjanović i Dražen Marović. Uputili smo se ka malom restoranu koji je bio poznat po svojim jelima. Nakon večere planirali smo nekoliko partija bridža.
Na putu do restorana razgovarali smo o tome koliko je opasno ostavljati novac i vrijednosti u hotelskim sobama na Balkanu. Gosti su trebali koristiti hotelske sefe. Leonid je uhvatio za glavu, podigao oči prema nebu i rekao: „Prokletstvo, nadam se da nije prekasno!“ Zatim se okrenuo i brzo nestao prema hotelu. Ja, Damjanović i Marović ostali smo u restoranu. Čekanje je bilo dugo. Zar je moguće da je naš pobjednik, Leonid, zaboravio na svoje prijatelje?
Kako smo kasnije saznali, dobro informisani kradljivci su uspjeli da otkriju kovertu s novcem od nagrade u Štejnovom koferu, među nagomilanim odjevnim predmetima, za manje od dvadeset minuta. Brzo, veoma brzo! Večera i bridž su otkazani. Sav Leonidov novac je nestao!
Štejn je detaljno ispričao šta mu se desilo. Srećom, policija je izdala zvanični protokol na temelju preliminarnog istraživanja. „Vlastimile, hoće li mi vjerovati Šahovska federacija?“, žalio se Leonid. Čitava ova priča mogla je loše da se završi za njega. Tada sam već znao za Štejnove probleme sa srcem i pokušao sam da utešim prijatelja.
(Preneseno sa fejsbuka)