Znam jedino da sam se jednog jutra probudio i da je to bilo drugačije buđenje nego inače. Moje telo bilo je nekako odvojeno od mene, mirovao sam, bilo je meko i prijatno. Neki gust, prijatan umor, kakav nisam osetio mesecima, počivao je na mojim kapcima, počivao tako toplo i prijatno da u prvi mah nisam mogao da se odlučim da otvorim oči. Minuti su prolazili, a ja sam ležao budan i uživao u toj teškoj opijenosti, tom mlitavom ležanju i sladostrasno ošamućenim čulima. Odjednom, kao da sam iza sebe začuo glasove, žive ljudske glasove koji su izgovarali reči; ne možete zamisliti moje ushićenje, jer ja mesecima, gotovo godinu dana, nisam čuo druge reči osim tvrdih, oštrih i ljutitih reči istražitelja.
„Sanjaš“, rekoh sebi. „Sanjaš! Ni po koju cenu ne otvaraj oči! Pusti taj san da traje, inače ćeš ponovo ugledati onu prokletu ćeliju, i stolicu, i lavabo, i tapete s večito istom šarom. Sanjaš — i nemoj da prestaješ!“ Ali radoznalost je preovladala. Ja polako i oprezno otvorih oči. I to je zaista bilo čudo: nalazio sam se u nekoj drugoj sobi, široj, prostranijoj od moje hotelske ćelije. Kroz prozor bez rešetaka slobodno je ulazila svetlost i umesto moga svetlarnika videlo se kako se zelena stabla njišu na vetru; zidovi su blistali, beli i zeleni, beo i visok dizao se nada mnom plafon — zaista, ležao sam u novom, nepoznatom krevetu i stvarno, nije bio san, iza mene se čuo šapat ljudskih glasova.
Mora biti da sam se u svome uzbuđenju bučno pomerio, jer u narednom trenutku začuh nečiji korak. Priđe mi jedna žena mekih pokreta, žena s belom kapom na kosi, negovateljica, sestra. Prođoše me žmarci od ushićenja: godinu dana nisam video ženu. Ukočeno sam zurio u ovu milu pojavu; to je morao biti divalj, ekstatičan pogled, jer ona poče da me smiruje žurnim rečima: ‘Mir! Umirite se!’
A ja sam samo slušao njen glas — zar to govori ljudsko biće? Zar na svetu zaista još postoji čovek koji me ne saslušava, ne muči? Uz to — neshvatljivo čudo! — taj glas bio je mek, topao, gotovo nežan ženski glas. Žudno sam zurio u njena usta, jer sam tokom te paklene godine prestao da verujem da jedan čovek može ljubazno da se obraća drugem. Ona mi se smešila — da, smešila se, još je bilo ljudi koji su umeli da se ljubazno smeše — onda je, opominjući me, stavila prst na usta i tiho se udaljila.
Ali ja nisam mogao da poslušam njenu zapovest. Osećao sam da se nisam dovoljno nagledao čuda. Svom snagom pokušao sam da se uspravim u krevetu, kako bih mogao gledati za njom, za tim čudom što je imalo ljudski lik. Pokušao sam da se oslonim o ivicu kreveta, ali mi nije uspelo. Tamo gde mi se inače nalazila desna ruka, prsti, zglob, osećao sam nešto strano, neku debelu, veliku belu gužvu, očigledno veliki zavoj. U prvi mah sam se, ne shvatajući, čudio toj gužvi na mojoj ruci, a onda počeh polako da shvatam gde se nalazim i da razmišljam šta se to moglo sa mnom dogoditi.
Sigurno su me ranili, ili sam sam povredio ruku. Nalazio sam se u bolnici. U podne dođe lekar, jedan prijatan stariji gospodin. Znao je ime moje porodice i s takvim je poštovanjem pomenuo moga strica, carevog ličnog lekara, da sam odmah osetio da mi je naklonjen. Tokom razgovora postavljao mi je najrazličitija pitanja; naročito me je začudilo jedno — jesam li matematičar ili hemičar. Rekoh da nisam ni jedno ni drugo. „Čudno“ promrmljao je. „U groznici ste stalno vikali neke čudne formule — c3 — c4. Nismo mogli da se snađemo.“
Upitah ga šta se to dogodilo sa mnom, On se čudnovato nasmeši. Ništa ozbiljno. Akutno razdraženje nerava“, i pošto je oprezno pogledao oko sebe, tiho dodade: „Nešto sasvim razumljivo, u krajnjoj liniji. Od trinaestog marta, zar ne? Klimnuh glavom.
‘Nikakvo čudo, uz one metode’, mrmljao je. ,Niste vi prvi. Ali ne treba da brinete.’ Po umirujućem tonu kojim mi je to došapnuo i po njegovom podjednako umirujućem pogledu znao sam da sam u dobrim rukama. Dva dana kasnije dobri doktor mi je prilično otvoreno objasnio šta se dogodilo.
Čuvar je čuo viku i u prvi mah pomislio da se ja to svađam s nekim ko mi je upao u ćeliju. Ali tek što se pojavio na mojim vratima, ja sunuh na njega i napadoh ga s divljim uzvicima: ,Vuci već jednom, bedniče, kukavico!’; pokušavao sam da ga uhvatim za vrat i najzad sam ga tako divlje napao da je morao da poviče u pomoć. Kad su me zatim tako pobesnelog poveli lekaru, ja sam se u jednom trenuiku otrgao, bacio se na prozor u hodniku i posekao ruku — još možete da vidite dubok ožiljak, evo ovde.
Nekoliko prvih noći u bolnici, kazao mi je lekar, proveo sam u nekoj vrsti moždane groznice, ali sada je, reče, s mojim nervima sve u redu. ,Naravno’, dodao je tiho, ,to radije neću javljati onoj gospodi, inače će vas vratiti onamo. Oslonite se na mene, učiniću sve što mogu.“
Šta je taj predusretljivi lekar ispričao mojim mučiteljima, ostalo mi je savršeno nepoznato. U svakom slučaju, postigao je što je hteo: da me puste.
(Nastaviće se)