A onda su, neizbežno, tu bila i trojica predsedničkih kandidata.
Timur Turlov, Vadim Rosenstein i Jan Henric Buettner bili su veoma različite ličnosti i vodili su veoma različite kampanje. Već sam pisao o samim izborima, uključujući i njihove manje elegantne trenutke, tako da nema razloga da ih ovde ponavljam.
Ono što pripada ovom poglavlju jeste nešto drugo.
Sva trojica su bila tamo.
Razgovarali su sa ljudima. Objašnjavali su svoje ideje. Slušali su, predstavljali programe, prisustvovali sastancima, stajali na svojim štandovima, organizovali okupljanja i pokušavali — svako na svoj način — da ubede šahovski svet da njihova vizija FIDE zaslužuje podršku.
Za delegate, zvaničnike i ljude okupljene oko FIDE, to je predstavljalo neobičnu priliku da direktno razgovaraju sa trojicom ljudi koji su želeli da vode organizaciju u naredne četiri godine.
Borili su se žestoko.
Ponekad možda i previše žestoko.
Ali borili su se.
I to je samo po sebi davalo izborima smisao.
Poznati igrači i predsednički kandidati prirodno privlače pažnju.
Ali to nisu nužno ljudi sa kojima delite Olimpijadu.
Za mene su to bile kolege sudije.
Laskarina Korou, Melih Cicek, Mladen Bratošević, Igor Vujačić, Zetta Grapsa i mnogi drugi postali su deo svakodnevnog ritma Samarkanda.
Sretnete se za doručkom. Putujete zajedno. Pešačite do sale. Razgovarate o parovima i rasporedu suđenja. Radite šest sati. Ponovo se sretnete nakon toga. Neko vreme razgovarate o šahu, a onda, srećom, ponekad prestanete da pričate o šahu.
A onda su tu bili i mirniji sati tokom kola, kada se u mečevima nije dešavalo gotovo ništa važno. Zetta i ja pronašli smo svoj način da održimo mozak zaposlenim — zajedno smo rešavali logičke zagonetke. Očigledno, jedanaest kola šaha na olimpijskom nivou ipak nam nije pružalo sasvim dovoljno mentalne vežbe.
Tako se često grade prijateljstva u međunarodnom šahu — ne kroz dramatične trenutke, već kroz stotine potpuno običnih.
Kafa pre kola.
Šala posle duge partije.
Neko ko pet minuta preuzme nadzor nad vašim tablama.
Šetnja nazad do hotela.
Razgovor za večerom koji počne šahom, a nekako se dva sata kasnije završi negde sasvim drugde.
I možda još jedna žalba na temperaturu vode za piće.
Tradicija se mora poštovati.
A bilo ih je još mnogo.
Volonteri čija imena nikada nisam saznao, ali čija su mi lica postala poznata. Radnici obezbeđenja pored kojih smo svakodnevno prolazili. Igrači koje poznajem dvadeset godina i ljudi koje sam prvi put sreo u Samarkandu. Kolege iz komisija FIDE. Zvaničnici šahovskih saveza. Stari prijatelji koji bi se iznenada pojavili u hotelskim predvorjima.
Tokom dve nedelje, Samarkand je postao privremena prestonica šahovskog sveta.
Gotovo svi su bili tamo.
Ljudi koji se međusobno slažu i ljudi koji se, sasvim sigurno, ne slažu. Prijatelji, rivali, protivnici, zvaničnici, kandidati, šampioni i potpuni početnici. Ljudi koje razdvajaju politika, geografija, jezik, vera i kultura — a povezuje ih pomalo apsurdna činjenica da smo u nekom trenutku života svi postali fascinirani sa šezdeset četiri polja.
A onda se poslednje kolo završi.
Table nestanu.
Akreditacione kartice postanu suveniri.
Koferi počnu da klize kroz hotelska predvorja.
WhatsApp grupe se napune porukama: „Srećan put“, „Vidimo se uskoro“ i „Nadam se da ćemo se ponovo sresti“.
I ovaj privremeni grad, koji je samo dve nedelje ranije delovao kao da je oduvek postojao, nestane gotovo preko noći.
To je možda najčudnija stvar u vezi sa Olimpijadom.
Tokom jedanaest kola, čitav šahovski svet deluje neverovatno mali.
A onda svi odu kući.
ZAKLJUČAK
Samarkand je bio moja druga Šahovska olimpijada.
Prva je bila u Čenaju 2022. godine, mada je moja uloga tamo bila veoma drugačija. Došao sam kao član Komisije FIDE za događaje i proveo šest dana na Olimpijadi. FIDE je pokrila troškove za tri dana; još tri sam platio sam jer sam želeo da ostanem do kraja i prisustvujem Generalnoj skupštini.
Vredelo je.
Olimpijada je jedan od onih događaja koje godinama možete pratiti izdaleka, a da ih ipak nikada u potpunosti ne razumete dok ih ne doživite iznutra. Čenaj mi je pružio prvu priliku da to uradim.
Četiri godine kasnije, Samarkand je bio drugačiji.
Ovoga puta nisam samo prisustvovao delu događaja. Bio sam tamo od početka do kraja, radio kao sudija meča u Sektoru 1, a istovremeno prisustvovao Kongresu FIDE kao član Komisije za događaje.
To mi je omogućilo da istovremeno doživim nekoliko različitih Olimpijada.
Bila je tu Olimpijada viđena iz sudijske stolice, svega nekoliko metara udaljene od nekih od najboljih igrača na svetu. Bila je tu Olimpijada Kongresa FIDE, izbora, sastanaka i šahovske politike. A bila je tu i Olimpijada izvan oba ta sveta — Samarkand, ljudi, razgovori, prijateljstva i sve one male apsurdnosti koje na kraju postanu priče kojih se najbolje sećate.
U poređenju sa Čenajem, verujem da je Samarkand predstavljao korak napred u mnogim oblastima. Mesto održavanja, smeštaj, uslovi za igru i celokupna prezentacija pokazali su koliko je Šahovska olimpijada postala ambiciozna.
A to neizbežno otvara sledeće pitanje.
Šta će Abu Dabi uraditi 2028. godine?
Poznavajući ambicije Ujedinjenih Arapskih Emirata, verovatno je bezbedno pretpostaviti da manji, jednostavniji i skromniji neće biti vodeća filozofija.
Želeće više.
Veće, bolje, snažnije.
A to nije loša perspektiva za Šahovsku olimpijadu.
Što se tiče Samarkanda, pamtiću ogromnu salu za igru, prve table, svoje kolege, uzbekistanske šampione, izbornu kampanju, Registan, duge šetnje, vozila za golf koja očigledno nisam bio dovoljno važan da bih ih koristio, hleb, Coca-Colu koja je nestajala i, neizbežno, svoje neuspešne pokušaje da dobijem propisno hladnu vodu.
Savršeni događaji stvaraju užasne priče.
Samarkand mi je pružio mnogo dobrih.
Kada se poslednje kolo završilo, medalje bile dodeljene, a svi počeli da nestaju u pravcu aerodroma, privremeni šahovski grad u kojem smo dve nedelje živeli nestao je gotovo jednako brzo kao što se i pojavio.
Moj odlazak bio je nešto manje neposredan. Usledilo je putovanje od gotovo 30 sati — od Samarkanda do Taškenta, nekoliko sati provedenih tokom noći na aerodromu u Taškentu, zatim Istanbul, još jedno dugo čekanje, Beograd i konačno kući.
Negde na polovini takvog putovanja međunarodni šah neizbežno izgubi malo svog glamura. Ali trideset sati takođe pruža dovoljno vremena da razmišljate o dve nedelje koje ste upravo doživeli.
Čenaj je bio moja prva Olimpijada.
Samarkand je bio moja druga.
Iskreno se nadam da Samarkand 2026. neće biti moja poslednja.
Ali prilično sam siguran da je ovo bila moja poslednja Olimpijada u ulozi koju sam ovog puta imao.
KRAJ.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)