Richard Rapport jedna je od najprepoznatljivijih figura u eliti. Ali čim se povede razgovor o mađarskom šahu, njegov osmijeh zamjenjuje rijetka ozbiljnost.
„Mislim da smo imali igrače – vrhunske, zaista vrhunske, da tako kažem, igrače najvišeg nivoa. I to se, manje-više, završilo sa mnom, ako govorimo o dužem periodu, koliko ja pamtim“, rekao je Rapport.
„Imali smo Portiša“, dodao je Richard s ponosom, svjestan da za ljubitelje šaha to ime ne traži objašnjenje. „Portiš je, naravno, još uvijek živ i on je velika legenda šaha. Bio je treći igrač svijeta, a u jednom trenutku čak i drugi.“
Uz njega su bili Zoltan Ribli i Đula Saks – šahisti koji su redovno ulazili u svjetskih deset.
„Ta ekipa – Ribli, Saks i svi ti momci“, prisjećao se Rapport, „bili su, da tako kažem, u top 10 u nekom trenutku, na duži ili kraći period, ali su bili tamo.“
Zatim je došlo poglavlje koje je daleko nadilazilo medalje i rejtinge.
„Onda je uslijedila sljedeća era, zar ne? Judit i Peter (Leko)“, rekao je Rapport. „I Zoltan Almaši takođe. To je bila veoma dobra generacija, na svoj način“, nasmiješio se Richard. Za Mađarsku je to izgledalo kao kontinuitet: jedna velika generacija predavala je štafetu sljedećoj.
Rapporotov sopstveni uspon poklopio se s onim što mnogi insajderi smatraju vrhuncem savremenog mađarskog šaha – Olimpijadom 2014. u Tromsøu (Norveška).
„Osvojili smo medalju (srebro) na Olimpijadi u Tromsøu“, rekao je Rapport. „I onda se, po mom mišljenju, ta generacija završila 2014. godine, baš kada sam ja ušao u tim.“
Posebnost te ekipe nije bila samo u medalji.
„Imali smo otprilike četiri igrača s rejtingom iznad 2700“, objasnio je. „To je stvarno sjajno, jer smo mi veoma mala zemlja.“
Ali ono što se desilo poslije nije bio postepen pad, već nešto mnogo čudnije.
„Iz te ekipe ja se još uvijek držim iznad 2700“, nastavio je Rapport. „I Peter se, da tako kažem, vratio igranju, što je veoma lijepo. Ali ostali momci su jednostavno otišli. Svi odjednom. Nisu čak ni gubili rejting. Samo su nestali.
Ne mislim da smo ikada imali izgrađen ozbiljan sistem podrške šahu“, rekao je. „Profesionalne podrške. Imali smo podršku amaterskom šahu – da se jednostavno igra, druži. Ali nikada nije bilo podrške za osvajanje najviših vrhova.“
Ipak, nekako su ljudi do tamo stizali – pojedinačno, na ovaj ili onaj način. Kako?
„Ljudi su jednostavno ulagali vlastiti novac, svoje vrijeme“, objasnio je Rapport. „Vrlo često roditelji, dok su djeca bila mala.“
Pa gdje je onda sljedeća generacija Mađarske?
„Mi, u suštini, nemamo sljedeću generaciju“, rekao je Rapport bez uvijanja. „Naravno, ima nekih igrača, ali to, nažalost, više nije taj ukus. Možda je to i malo nesreće. Neka talentovana djeca napuštaju šah iz ovih ili onih razloga.
„Nisam pretjerano pesimističan u vezi s našom šahovskom situacijom“, dodao je. „Ali nisam ni naročito sretan, niti zadovoljan.“
Rapport vrlo dobro razumije mađarski šah i smatra da, ako zemlja želi ponovo pokrenuti svoj sistem, odgovornost leži na svim nivoima – od administratora do igrača i lokalnih organizatora.
„Svako bi mogao da uradi više“, rekao je. „Ne samo na samom vrhu, poput reprezentacije, već i na nižim nivoima.“
Istovremeno, kao najjači šahista zemlje, Rapport je svjestan da će upravo on morati preuzeti lidersku ulogu ako do promjena zaista treba da dođe.
„Kako se kaže, riba smrdi od glave. Ako budemo postizali dobre rezultate, više ljudi će biti inspirisano. To je veoma teška misija“, zaključio je Rapport. „Ali se nadam da ću pomoći našem šahu i možda mu vratiti nekadašnju veličinu.“