Edik
Moj prijatelj, kandidat za majstora Edik R., bio je temperamentan čovjek. Njegovo najveće dostignuće u šahu, rekao bih, bilo je to što je jednom – sasvim slučajno – zadivio samog Tigrana Vartanoviča Petrosjana.
Bilo je to 1969. godine, na prvenstvu SSSR-a, gdje smo obojica radili kao demonstratori. Petrosjan, poznato je, bio je gluv i nosio slušni aparat, ali ga je za vrijeme partije isključivao da ga ne ometa u razmišljanju.
Tog dana, prije početka kola, Petrosjan je razgovarao s jednim sudijom o jučerašnjoj partiji – Vasyukov je izgubio od Talja, iako je imao figure više i potpuuno dobijenu poziciju, samo zato što je prekoračio vrijeme. Publika je, naravno, navijala za Talja i aplaudirala kao na koncertu. Petrosjan je bio bijesan i govorio glasno, kao svi koji slabo čuju.
Edik je stajao iza njega, Petrosjan ga nije vidio. I odjednom, Edik iskoči i iz sveg glasa vikne:
– „Tačno, Tigrane Vartanoviču!“
Petrosjan je instinktivno trgnuo ruku ka licu – neko mu je iskočio iza leđa, nešto viče, a on, naravno, ništa ne čuje! Šok, zbrka i – aplauz publike.
Edik je sve proživljavao burno. Ako bi izgubio partiju, svijet bi se rušio. Protivniku bi objasnio da u šahu, zapravo, ništa ne razumije. A ako bi ovaj pokušao da se brani, Edik bi ga brzo „matirao“ riječima.
Jednom je takvom nesretniku rekao:
– „A ženi, valjda, pričaš da si šahista!“
I tako, igramo mi za tim fabrike imena Ordžonikidze, na prvenstvu sindikata mašinaca. Niti je Edik radio u toj fabrici, niti ja. Bili smo „namješteni“ – da ne kažem falsifikovani. Ne baš častan potez, ali, iskreno, nije ni najveći grijeh u mom životu.
Tog dana igramo protiv ZIL-a. Edik na prvoj tabli, protiv majstora Lebedeva – starijeg gospodina, ozbiljnog igrača, nekad opasan, ali njegove najbolje godine su već prošle. Ipak majstorsko umijeće je bilo dovoljno – Edik je lako i brzo izgubio
Ostale partije meča su još trajale, a Edik je već glasno objašnjavao majstoru kako od takvog „čizmaka“ još u životu nije izgubio, kako u poziciji ništa ne razumije, Lebedev pokušava da se brani, nabraja pobjede nad velemajstorima, ali uzalud – Edikov glas je jači. Završilo se žestokom svađom.
Kad su sve partije konačno završile, došao je glavni trenutak svakog sindikalnog turnira: nagrada – deset rubalja.
Za te pare kupovalo se dvije boce votke, kobasica i hljeb.
Sve je bilo spremno, osim jedne sitnice – nismo imali iz čega da pijemo, nije bilo nijedne čaše.
Tim se okupio na krizni sastanak.
– „Slušaj, Edik,“ kažem mu, „priđi Lebedevu, on sigurno ima čašu.“
– „Kako da mu priđem, pa posvađali smo se do smrti!“
– „Ma hajde, sitnice su to! Idi!“
Edik je duboko udahnuo, prišao majstoru koji je još uvijek bio crven od uvreda, i rekao pomirljivo:
– „Ma dobro, maestro, dešava se, šta sad! Igraš ti dobro! Hajde s nama da popijemo nešto. Imaš li čašu?“
Poslije pola sata – sjedili su zajedno, pili, smijali se i pjevali.
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).
https://chesspro.ru/_events/2011/semion1_gl.html
(Nastaviće se)