Jako me nervira moj predosećaj, koji me, na žalost, nikad ne prevari. Dok boravim na Žabljaku, poslednjih dana neuobičajeno često bacam pogled na ovu fotografiju na polici. Bilo je to kada je negde krajem sedamdesetih Aleksandar Matanović gostovao na Crnom jezeru, igrao simultanku, a ja ostao poslednji i nekako remizirao.
I danas vest da je zauvek otputovao.
Bio je genijalan šahista, a čini se da je još veću genijalnost sa svojom četvoricom saboraca iskazao kroz projekat „Šahovskog informatora“ i univerzalni šahovski jezik, bez kog je danas u šahu nemoguće razgovarati i nešto objasniti.
Neko zna, a neko i ne: u bivšoj SFRJ „Šahovski informator“ bio je najveći izvoznik u odnosu na broj zaposlenih.
Poslednji put se pojavio na obeležavanju 15. juna – Dana Šahovskog saveza Beograda. Govorio je, pominjući puno ideja kako da šah u Srbiji krene brže napred.
Najviše se zadržao oko ideje Šahovskog doma. I ako nekad bude tog doma, valjda bi bila pravda da ponese ime „Aleksandar Matanović“.
(Preneseno sa fejsbuk stranice Vladimira Šakotića)